Ako ste odrastali u Zemunu tokom devedesetih, verovatno vam za povratak u detinjstvo nije potrebna fotografija – dovoljan je miris iz pekare, zvuk školskog zvona ili pogled na staro zemunsko dvorište.
Bilo je to vreme bez pametnih telefona, društvenih mreža i interneta koji je danas dostupan na svakom koraku. Deca su se najčešće igrala napolju, a ulice, parkovi, školska dvorišta i krajevi u kojima su živela bili su njihov mali svet.
Evo 10 stvari koje su mnogim Zemunсima obeležile detinjstvo devedesetih.
1. Igranje ispred zgrade do mraka
„Siđi dole da se igramo“ bila je najvažnija poruka tog vremena. Fudbal, žmurke, lastiš, školice, klikeri i jurke – igra se završavala tek kada neko od roditelja izađe na prozor i pozove dete kući.
2. Kasete, vokmeni i muzika sa radija
Muzika se slušala sa kaseta, a omiljene pesme snimale su se sa radija. Vokmen je bio pravi mali tehnološki luksuz, dok je presnimavanje kaseta bilo potpuno uobičajeno.
3. Video klubovi
Pre nego što su filmovi postali dostupni jednim klikom, odlazilo se u video klub. Biranje filma, omot kasete i dogovor sa društvom šta će se gledati bili su deo posebnog rituala.
4. Crtaći koji se nisu propuštali
Termin za omiljeni crtani film se znao unapred. Ako se zakasni – nema vraćanja unazad. Deca su zato često trčala kući kako bi stigla početak.
5. Igrice na Segi i drugim konzolama
Ko je imao Segu ili neku drugu konzolu, imao je posebno mesto u društvu. Igrice su se igrale satima, a prelazak na sledeći nivo često je bio važniji od svega drugog.
6. Zemun kao veliko igralište
Gornji grad, kej, parkovi, školska dvorišta i ulice bili su mesta na kojima se provodilo detinjstvo. Za mnoge mališane Zemun nije bio samo deo grada – bio je čitav njihov svet.
7. Klikeri, sličice i žvake
Skupljale su se sličice, menjali duplikati, igrali klikeri, a žvake sa sličicama bile su deo svakodnevnice. Nije bilo potrebno mnogo novca da bi dete bilo srećno.
8. Telefoni sa brojčanikom i „zovi me kući“
Mobilni telefoni nisu bili deo dečjeg života. Ako želiš da pozoveš druga, zoveš kućni telefon – i nadaš se da će se javiti baš on, a ne njegova mama.
9. Letnji dani na otvorenom
Dani su izgledali mnogo duže. Bicikli, lopte, voda, igranje sa društvom i povratak kući tek kada se smrači – leto je za mnoge Zemunce značilo gotovo beskrajne dane napolju.
10. Društvo iz kraja koje se nije menjalo jednim klikom
Najvažnije od svega bilo je društvo. Deca su se svakodnevno viđala uživo, upoznavala komšije, pravila svoje ekipe i stvarala prijateljstva koja su često trajala godinama.
Danas, kada deca odrastaju uz telefone, društvene mreže i video-igre, mnogi Zemunсi koji su detinjstvo proveli tokom devedesetih sa nostalgijom se sećaju vremena kada je za dobar dan bilo dovoljno izaći napolje i pronaći društvo.
A možda je upravo u tome i bila posebnost tog detinjstva – nije bilo mnogo toga, ali je za igru, smeh i avanturu uvek bilo dovoljno.
