Mnogo vode je proteklo Dunavom od te 1784. godine, kada je osnovana Zemunska bolnica, najstarija u Srbiji, a neki kažu i na Balkanu.
Te godine je, na primer, formalno okončan Američki rat za nezavisnost – toliko je to davno bilo.
Vekovi su prolazili, države se menjale, ratovi počinjali i gasili se, a Zemunska bolnica je ostajala na svom mestu, negovala i lečila ljude.
„U svakom vremenu naša bolnica je primenjivala najsavremenije metode i u dijagnostici i u lečenju“, kaže za BBC na srpskom profesor Dragoš Stojanović, direktor Zemunske bolnice.
Vladimir Jokanović, istoričar medicine, ističe za BBC na srpskom da je Zemunska bolnica kroz istoriju bila veoma značajna za razvoj medicine u Srbiji.
„Jedan od najznačajnijih ličnosti Zemunske bolnice je Vojislav Subotić, osnivač moderne hirurgije na ovim prostorima“, navodi on.
Zašto je Zemunska bolnica značajna?
Prvo zbog položaja.
„Bolnice u Osijeku i u Zemunu su bile dve najveće bolnice na jugu tadašnjeg Austrougarskog carstva“, kaže Jokanović, istoričar medicine.
„Bogati u Srbiji, koji nisu mogli da idu u Beč ili Peštu, lečili su se u Zemunskoj bolnici“, dodaje on.
Dunav i Sava su u to vreme bili granica između Austrougarskog i Otomanskog carstva, pa je položaj Zemunske bolnice bio značajan i zbog edukacije.
„U Srbiji je početkom 19. veka bilo veoma malo lekara i bolnica. U njima su uglavnom radili inostrani lekari“, objašnjava Jokanović.
„Najznačajniji srpski lekari su se zato školovali u Pešti, Beču, Parizu ili Moskvi, ali su za praktičnu obuku i znanje odlazili pre svega u Zemunsku bolnicu“.
Tu na scenu stupa i Subotić, koji je nekoliko godina radio u Zemunskoj bolnici, pre nego što je otišao za Beograd i bio jedan od osnivača Medicinskog fakulteta.
„Jedan je od pionira primene najsavremenijih hirurških metoda“, kaže Stojanović.
Sve to dovelo je i do značajnog medicinskog razvoja u Zemunskoj bolnici.
Prve hirurške operacije vršene su već krajem 19. veka, od kada postoje „knjige narkoze“ – to je evidencija pacijenata koji su dobijali anestezije,
Prvi rendgen aparat u Zemun je stigao već 1901, samo nekoliko meseci pošto je fizičar Vilhelm Konrad Rendgen za njega dobio Nobelovu nagradu.
Imajući sve to u vidu istoričari često ističu da je Zemunska bolnica uvek bila jedan od pionira medicinskih dostignuća na ovim prostorima.
„Tako je i sada, po velikom broju lečenja i dijagnostike“, kaže Stojanović.
Istorija
Istorija se često prelamala upravo na ovim prostorima, tako da je Zemunska bolnica tokom vekova preživela mnogo toga, razne promene država, ratove i nedaće.
„Da, s tim što je ovo institucija koja se uvek bavila lečenjem bolesnika, nikada nije bila u tim nekim razmišljanjima“, kaže Stojanović.
„Uvek smo lečili bolesne ljude“, dodaje.
Kako je sve počelo?
Prve bolnice na području Zemuna javljaju se još sredinom 18. veka, navodi se na sajtu Zemunske bolnice.
Rimokatolička župa je 1758. formirala bolnicu, dok su Zemunci srpske nacionalnosti imali zgradu u neposrednoj blizini Nikolajevske crkve, u podnožju Gardoša.
Obe bolnice su dobijale pomoć od opštine, koja je 1784. odlučila da smanji troškove i naredila da se formira jedna bolnička zgrada koja će primati bolesnike svih veroispovesti.
To ujedinjavanje bolnica 25. februara 1784. godine uzima se za dan formiranja Zemunske bolnice, iako je proces njihovog spajanja trajao više od decenije.
Subotić
Jedan od ključnih trenutaka za razvoj bolnice bio je dolazak doktora Vojislava Subotića 1884. godine.
Njegovim dolaskom „nastupa novo doba Gradske bolnice“ koja „postaje savremeno lečilište“, piše na sajtu Zemunske bolnice.
Tada je, kako se navodi, bolnička kuhinja pretvorena u operacionu salu i počeli su njegovi prvi hirurški zahvati.
Subotić je medicinske studije počeo u Beču – koje je prekidao da bi kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-turskom ratu 1876. godine – a potom i u Parizu.
Doktor medicine postao je 1881. godine u Beču, kada je imao samo 22 godine.
Šest godina kasnije, u Zemunskoj bolnici, Subotić četvrti u svetu operiše cistu pankreasa.
Hirurgiju je pratio razvoj anestezije, pa iz 1898. postoji posebna knjiga po nazivom „knjiga narkoze“ u koju je te godine upisano 78 bolesnika operisanih u opštoj anesteziji.
U toku 1899. godine izvedeno je 130 većih operacija.
Izveli su ih primarijus Subotić i sekundarijus Jovanović, dok su ‘dragovoljno, po potrebi, pomagali ostali ovovaroški lekari’: kotarski lekar dr Mavro Rehnic, vojnički lekar dr Albert Taler i privatni lekar dr Isidor Vajs“, navodi se na sajtu Zemunske bolnice.
„Posle nekoliko godina Subotić je na molbu ministra Vladana Đorđevića – takođe čuvenog lekara i osnivača Crvenog krsta Srbije – prešao u Beograd, gde je otvorio Prvu hiruršku bolnicu“, kaže Jokanović.
„Bio je i jedan od osnivača i profesora Medicinskog fakulteta, trebalo je da održi i prvo predavanje iz hirurgije, ali je pre toga preminuo“, dodaje on.
Spomenik kugi u Irigu – „Vreme kad su živi zavideli mrtvima“
„Naš mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji“
Koje su dugoročne posledice korona virusa i koliko traju – pet pitanja i odgovora
Jokanović ističe i da je Subotić bio i predsednik Srpskog lekarskog društva, osnivač prvog Kongresa srpske medicine i prvog Kongresa hirurga na Balkanu.
„Tada je ovde došlo 30 hirurga iz Čehoslovačke, Austrougarske i Nemačke“, navodi on.
Kako kaže, Subotić je svakako jedna od najznačajnijih ličnosti koje su radile u Zemunskoj bolnici.
„On je inače sin poznatog pesnika Jovana Subotića, koji je bio predsednik Matice srpske“.
Crno-belo
Zemunska bolnica je 2. avgusta 1887 poverena katoličkom Redu sestara milosrdnica svetog Vinka Paulskog.
Reč je o ženskom monaškom redu čije su pripadnice iz Zagreba došle u Zemun, što je dalo veoma pozitivne rezultate, jer se broj korisnika bolnice znatno povećao.
„Austrougarska je bila katolička zemlja i tamo su sveštenici imali dosta uticaja, a časne sestre su radile u bolnicama“, objašnjava Jokanović.
„Nega je uvek bila veoma dobra i bolnice su bile besprekorno čiste.“
Zanimljivo je, kaže, da su bolnice u Austrougarskom carstvu uvek imale crno-bele pločice.
„Zato što se na crno-belim pločicama najlakše vidi čistoća. Neki kažu da je to bila simbolika mudrosti, jer su to šahovske boje, ali je to zapravo bilo zbog higijene“, kaže.
„U to vreme nije bilo antibiotika i antiseptika, pa je čistoća imala veliki značaj“.
Šta dalje?
Odgovor na to pitanje dosta zavisi od korona virusa, vakcina i pridržavanja bezbednosnih mera, ali Stojanović je optimističan.
„Period pred nama vidim pozitivno… Vidim svetlo na kraju tunela“, navodi.
„Imamo sreće da smo lideri u svetu i Evropi po broju vakcinisanih ljudi, što nam, uz one koji su već preležali koronu, maske, distancu i druge mere, daje mogućnost da idemo ka tome da što veći broj ljudi bude zaštićeno“, zaključuje on.
Zemunska bolnica za to vreme nastavlja da radi svoj posao, kao i vekovima unazad.
„Svestan sam opterećenja koje nosim i obaveza za sve lekare sestre i osoblje koji su ovde, kroz ovih 237 godina, lečili ljude. I većinu izlečili“, navodi Stojanović.
