Kada bi ste pošli tragom vinske mušice i uz to imali super moć da putujete kroz vreme mogli bi ste se naći u Zemunu s kraja 19. i početka 20. veka. Vinski put bi vas vodio do Mozerove vinarije nastale 1848. godine kao porodičan posao Franca Mozera.
Prva brazda Mozerovih
U naselju Francstal nastalom krajem 18. veka, naseljavanjem nemačkih porodica u zemunsku dolinu, po kojoj i dobija naziv “Franjina dolina”, u Mozerovoj ulici broj 1 nalazila se fabrika jedne od najuglednijih zemunskih porodica. Franc Mozer je tu, u dvorištu svoje kuće, pokrenuo malu proizvodnju vina i rakije spravljenih od grožđa iz sopstvenog vinograda.
San o malom porodičnom poslu veoma brzo prerasta u ozbiljnu proizvodnju, te Mozer na svom imanju počinje izgradnju dodatnih objekata. Tako, do trenutka kada posao preuzima sin Bruno, fabrika dobija obrise velike vinarije. U sećanju zemunaca ostala je slika Bruna kako svakog jutra pre doručka šeta kroz dvorište vinarije i pozdravlja radnike. Obavezan dodatak doručku kažu da je bila čašica rakije napravljene od grožđa baš iz prve brazde vinograda, koju je Bruno posebno cenio jer je bila uspomena na oca Franca i početke bavljenja vinogradarstvom.
Doručak od hleba i grožđa
Bruno, najmlađi sin osnivača Franca Mozera, najviše je doprineo razvoju porodičnog biznisa. Pravi stručnjak u oblasti vinarstva, u više navrata delegiran je na internacionalne kongrese za vino u Beču, Lozani, Parizu i Nemačkoj. Istinski ljubitelj vinogradarstva koji se nije libio da zajedno sa svojim radnicima pođe u vinograd na rad. Prilikom obrezivanja vinograda kažu da je prva brazda uvek bila njegova. Ugledan gospodin, uvek sa šeširom na glavi, nenaviknut na težak fizički rad, nikad nije zaostajao za radnicima, a često bi i prvi izašao na kraj brazde.
Taj kraljevski dvorski liferant, biran za člana Odbora pri enološkoj stanici u Topčideru, bio je pravi domaćin. Svi radovi u vinogradu započinjali su rano, a govorilo se da bi Bruno uvek donosio doručak radnicima.
Prvog dana berbe, a i svakog narednog, pričalo se o posebnom doručku Bruna Mozera. Taj naizgeld prost doručak, kažu da je delovao kao pravi specijalitet dok su posmatrali kako ga on “slatko” jede. Uzeo bi parče hleba u ruke i krenuo od čokota do čokota. Od svake fele bi uzeo po puce i napravio savršen zalogaj, komad hleba i puce grožđa. U to vreme vinogradi prskani plavim kamenom omogućavali su da se grožđe bez bojazni jede neoprano.
A postao je Bruno i predsednik Centrale trgovaca vinom Kraljevine Jugoslavije, a zatim i predsednik Udruženja prodavaca alkoholnih pića na veliko. Veleindustrijalac, član privredne elite tog doba bio je svojevremeno i gradski odbornik. Ugled dobrog komšije stekao je aktivnim je učešćem u društvenom životu zajednice. U sećanju sugrađana ostao je kao dobrotvor Humanog društva “Dobra volja” i utemeljivač amaterskog boks kluba “Demsej”. Za građanske zasluge odlikovan je ordenom sv. Save V reda.
Zemunski standard na nemački način
Najveće vinarasko preduzeće iz tog perioda pored proizvodnje i izvoza vina bavilo se i proizvodnjom penušavog vina, nalik šampanjcu, rakije i raznih likera. Glavna zgrada preduzeća se nalazila u Zemunu u Mozerovoj ulici broj 1, a na njenim osnovama je nakod drugog svetskog rata izgrađena fabrika NAVIP. Fabrika u Zemunu, zapošljavala je između 130 i 150 radnika uglavnom lokalaca što je bilo od velikog ekonomskog značaja za Francstal.
Kapacitet postrojenja bio je preko 3 miliona litara uključujući bačvu i prostoriju za cisterne. Prateći novine iz nemačkog sveta vinogradarstva Mozer u upotrebu uvodi cisterne od cementa sa staklenom oblogom i specijalnom smesom smole Ventura
Neke cisterne kupljene su gotove dok su druge vešti pinteri pravili u samoj fabrici u okviru radionice za popravku i izradu buradi. Najveće drveno bure imalo je kapacitet od 35 hiljada litara i nalazilo se u predvorju podruma, a sa obe strane drvene bačve nalazilo se po 12 cisterni za otpad.
