Šetalište kraj Dunava u letnjim mesecima jedno je od najposećenijih u gradu: zabava za decu, raj za šetače i boeme.
Na kopnu i na vodi nalaze se brojni restorani.
Manje je bitno da li se zove Kej oslobođenja ili Zemunski kej, tek nesporno je da je šetalište duž desne obale Dunava, koje se na oko dva i po kilometara proteže od hotela „Jugoslavija” pa sve do iza Gardoša, odavno već simbol dobrog noćnog provoda, ali i zdravog dnevnog života.
– Od „Juge” do „Radeckog” – to vam je Zemunski kej. A ovamo od hotela prema Ušću, ne znam kako se zove. Taj deo vam je više za bicikliste i ove što trčkaraju i igraju lopte. Konačno, to i nije Zemun već Novi Beograd – objašnjava nam Nebojša Jakovljević, stanar iz zgrade u Bulevaru Nikole Tesle.
Po pravilu, svaki dolazak na obalu Dunava iz nekog drugog kraja grada počinje s problemom gde parkirati. S jedne strane, veoma je malo obeleženog parking prostora oko samog hotela, a i tamo ka Zemunu, a s druge, najviše je onih koji svoje četvorotočkaše pokušavaju da smeste besplatno, između zgrada preko puta, izazivajući tako negodovanje stanara. Ali kad se taj problem nekako reši, onda je sve spremno za ulazak u svet jednog od najlepših šetališta na ovim prostorima.
Uz obalu ispred „Jugoslavije” načičkani su splavovi koji su omiljena sastajališta mlađeg sveta i onih sa podebljim novčanicima, jer na njima čak i klot kafa ne može da se popije bez 200 dinara. Među ovim plutajućim restoranima ima i nekoliko noćnih klubova.
Kad se krene dalje prema Zemunu nailazi se na pravo dečije carstvo, smešteno na velikoj poljani s leve strane šetališne staze. Penjalice, tobogani, kućice, pa onda kompjuterske igrice i sprave za isprobavanje raznih veština, a tu je čak i jedan skoro pa pravi zamak, unutar čijih „zidina” se organizuju rođendanske žurke za klince. Centralno mesto zauzima i dalje stari luna-park sa ringišpilom i autodromom sa automobilima na sudaranje.
Nekad se ovde, na poljančetu na koje se sa novim sadržajima proširio popularni luna-park, gotovo svake godine podizala šatra internacionalnog cirkusa sa trenutno ne baš popularnim imenom „Korona”, mada ga neki zovu i „Medrano”.
Cirkusa više nema, ali pomenuti deo keja prilično podseća na vašar iz takozvane unutrašnjosti Srbije. Sa više lokacija trešti muzika, pucketaju kokice, uvija se šećerna pena, prodaju se suveniri, ulični svirači pokušavaju da zabave ljude i zarade neku crkavicu. Kada prolaznik iz ovog džumbusa uspe nekako da se iskobelja, po mogućstvu neoštećenog sluha, ulazi u nešto mirniji deo Zemunskog keja. Sa desne strane, i na kopnu i na vodi, nalaze se brojni restorani iz kojih „vrebaju” mirisi vrhunske hrane.
„U Zemunu, na obali Dunava kuva se i danas dobra riblja čorba. Do čorbe se stiže ovako: ide se do centra Zemuna, a onda lagano dalje za mirisom čorbe…”, napisao je Duško Radović. U zavisnosti od namera i želja ali i finansijskih mogućnosti, može da se prođe prilično skromno, ali i da se potroši gomila novca. Kao i svuda, uostalom.
Za one koji nisu spremni da za ugostiteljske čarolije izdvoje baš mnogo novca, tu je kafana Sportsko-ribolovačkog društva „Dunav”, među lokalnim stanovništvom poznatija kao „Stari šlep”. Na čeličnoj grdosiji koja decenijama prkosi zubu vremena utočište mogu da nađu i oni koji bi da pobegnu od vrelog sunca, ili iznenadnog letnjeg pljuska. Sve je nekako skromnije nego na „fensi” splavovima, ali su zato i cene hrane i pića neuporedivo niže. Verovatno baš zbog toga često se dešava da ožedneli gosti ispred mostića koji vodi do šlepa čekaju da se oslobodi prvi sto, jer u letnjim mesecima ovde je puno. U šali se kaže da polovina gostiju „Starog šlepa” spada u inventar – ovde su od ranih jutarnjih sati da sačekaju dunavske ribolovce sa svežom ribom, do kasnog popodneva. Odu malo kući da odmore, a predveče se vrate da uživaju u zalasku sunca.
