Dragoljub Aleksić, ili „srpski Hudini“, kako su ga ljudi zvali, rođen je 1910. godine u selu Vina kod Knjaževca. On je bio najneobičnija ličnost i jedna od najvećih atrakcija u Beogradu za vreme rata i posle oslobođenja. Šarmantan čovek talasaste kose, imao je nadljudsku snagu i, po svedočenjima njegovih savremenika, neodoljiv osmeh.
Od kovača do akrobate
Posle završenog kovačkog zanata, ovaj neverovatan čovek odlazi od kuće kako bi našao posao. U predratnoj Jugoslaviji vladala je nezaposlenost i beda i nije bilo lako pronaći posao. Razmišljajući o svojoj budućnosti, on odlazi u Suboticu. Baš tada, 1928. godine, u Subotici je gostovao jedan cirkus. Mladić je svako veče odlazio da gleda umetnike i akrobate i oduševljavao se njihovim izvođenjima, pa se kod njega probudila želja da i sam pokuša nešto da izvede. Spremio je jednu tačku i ponudio se vlasniku cirkusa da radi kod njih kao pomoćni radnik. Tako je počela njegova akrobatska karijera.
Uveče je posluživao svoje šefove, a danju vežbao na raznim spravama. Vlasnik cirkusa je primetio njegov trud i prepoznao talenat koji ga je odvajao od ostalih. Usledili su sati i sati vežbanja, i za veoma kratko vreme, Aleksić je prvi put nastupio pred publikom. Pročulo se za njega i njegove akrobacije, a nakon Subotice, cirkus je otišao u Split.
U Splitu je prvi put ozbiljno povređen, prilikom pada sa visine pet metara. Aleksić je hodao po žici, ali je izgubio ravnotežu i pao na beton. Doktori su rekli da ne mogu da mu pomognu. Ne želeći da se pomiri s tim, on je sam napravio gvozdeni mider i nastavio da vežba sve do samoizlečenja i, uprkos lošim prognozama, uspeo je da prohoda ponovo. Uspeo je i da zainteresuje širu jugoslovensku javnost za „čoveka od čelika“. Usledile su nove i odvažnije produkcije, ispaljivanje iz topa, kidanje lanaca, akrobacije na visini. Ubrzo odlazi u Beograd gde osniva akrobatsku trupu čije nastupe je publika gledala otvorenih usta. Zbog više padova i povreda, Aleksićevo telo je bilo skraćeno za četiri centimetra, jer je imao srasle pršljenove zbog povrede kičme.
Najpopularnije tačke
Jedna od najuzbudljivijih atrakcija za tadašnju publiku bila je kada bi akrobati neko iz publike iznad šaka vezivao ruke lancima i zaključao ih katancem. Potom je Aleksić ulazio u duguljasti gvozedeni kavez, podignut na oko 25 metara visine, pričvršćen kanapom za specijalan stub. Tada bi konopac zapalili, a zatim bi srpski Hudini pokušao da se otarasi lanca pre nego što plamen na konopcu stigne do kaveza. Fascinantno je to što mu je ovaj trik uvek uspevao u poslednjim sekundama, što su građani pozdravljali gromkim aplauzom.
„Čovek od čelika“
Vozio je bicikl na čeličnoj sajli razapetoj između kuća s obe strane ulice dok su se posmatrači divili njegovoj hrabrosti, koncentraciji i neverovatnoj ravnoteži. Publika ga je prozvala „čovek od čelika“, pošto je zubima savijao metalne šipke i kidao lance, visio sa aviona iznad Kalemegdana držeći se zubima za uže i bez ikakve zaštitne mreže hodao i vozio bicikl preko konopca zategnutog između krovova dve visoke zgrade. Na ulici i u domovima, ljudima je zastajao dah gledajući njegove hrabre poteze, uveseljavao je Beograd koji je u to vreme imao svega 400.000 stanovnika.
„Nevinost bez zaštite“
I pored svih njegovih neverovatnih vratolomija, danas bi verovatno ostao zaboravljen da nije snimio film „Nevinost bez zaštite“. Sam naslov govori o nevinosti i naivnosti njegovih akrobacija. Glavni protagonista njegovog filma je vremešni akrobata. Inspiraciju da snimi film Aleksić je dobio nakon snimanja dokumentarca o njegovim akrobacijama. Uspeh ovog filma, podstakao ga je da napiše scenario, režira i glumi u filmu u sopstvenoj produkciji i to baš 1941. godine, u ratom zahvaćenom Beogradu. Naravno da tada nije bilo jednostavno pronaći sponzora za film, ali je na kraju polovinu troškova prihvatio da snosi jedan beogradski automehaničar Ivan Živković.
Osim Živkovića, filmski reditelj Stevan Mišković, koji je raspolagao sa jednom nepokretnom filmskom kamerom, pomogao mu je da snimi ovaj film. Kupili su traku ukradenu iz nemačkog skladišta i od dve prazne prostorije u jednoj kući u Jovanovoj ulici, napravili su studio. Sami su napravili reflektore, nacrtali kulise, pronašli glavnu glumicu i snimili prvi srpski srednjometražni igrani zvučni film „Nevinost bez zaštite“. Publika je odlično prihvatila njegov film i to je bio drugi najgledaniji film za vreme okupacije. Samo je publika bila blagonaklona prema Aleksićevom ostvarenju. Nemci su ga hapsili pod izgovorom da njegov film budi nacionalistička osećanja i uzbuđuje javnost. Nije mu bilo lakše ni po okončanju okupacije, jer su ga oslobodioci optuživali i zatvarali tvrdeći da je kolaboracionalista, jer je kupovao od neprijatelja bioskopsku aparaturu i filmske trake.
Dokazavši da je nevin, „Nevinost bez zaštite“ je nastavio da puni ono malo preostalih predratnih bioskopa, na opštu radost Beograđana koji su želeli neku zabavu, nakon četvorogodišnje okupacije.
Čelične žice u mišićima
Koliko je Aleksić bio popularan i van granica naše zemlje svedoči jedan članak u londonskom „Tajmsu“ iz 1951. godine. U ovom tekstu opisan je Aleksićev nastup pred maršalom Titom i engleskom kraljicom. Napisali su tada da „u mišićima ima čelične žice, a umesto živaca najlonsku užad“.
Iako je bio heroj i izuzetno hrabar čovek, Dragoljub Aleksić je poslednje dane svog života proveo u staračkom domu na Bežaniji. Mnogo je ljudi u Beogradu koji su imali tu privilegiju i zadovoljstvo da vide njegove neverovatne akrobacije i vratolomije. Zaslužan je za mnogo osmeha, ali je ostao bez bilo kakvog zvaničnog priznanja javnosti. Zadržan je i u srcima onih koji su gledali njegov film pun nežnosti dvoje zaljubljenih. Kao uspomena na njega, u naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića.
