„Neću da mi se gad pojavi ni na grobu! Nikada!“ – rečenica je koja i dan danas kruži Medveđom, ali i jugom Srbije.
To je bila poruka Milovana Spasojevića, inače penzionisanog rudara. Naime, tako se ovaj očev amanet, dat Dušanu Spasojeviću – Šiptaru, vođi „zemunskog klana“ i dalje prepričava i prenosi sa kolena na koleno. Tešku kletvu doživeo je i drugi šef klana Mile Luković – Kum. 
Spasojević je odrastao u selu Retkocer, a Luković u susednom Donji Gajtan. Jedno vreme su drugovali putujući u Medveđu gde je Šiptar završio trogodišnju školu učenika u privredi, a Kum Srednju elektrotehničku. Odatle, nestašni dečaci kako ih pamte, odlaze u svet.
Spasojević dolazi u Beograd, a Luković u Prištinu gde je duže radio kao zatvorski čuvar. Kasnije se ponovo nalaze u Beogradu kada i kreće priča o najbrutalnijoj kriminalnoj organizaciji u Evropi.
Ali, u selima na jugu Srbije, vrlo patrijarhalnoj sredini, više od zlodela „zemunca“ govorilo se i o smrti očeva Spasojevića i Lukovića.
Spasojevićev otac je na samrtničkoj postelji prokleo sina. Pred familiom je poručio i da ne želi da mu se sin pojavi na grobu. Nikada! I tako je bilo.
S druge strane, stravična priča je o ocu kog je u grob oterao sin!
Luković i Spasojević bili su uhapšeni u Beogradu početkom 1997. godine zbog krađa. Nekoliko dana posle natpisa u novinama o hapšenju u beogradsko tužilaštvo se pojavio otac Mileta Lukovića. Došao je da se lično uveri da li je tačno da je njegov sin obrukao i sebe i porodicu. Posle potvrde u tužilaštvu da mu je sin pošao stranputicom, otac u to vreme poslanik u lokalnoj Skupštini opštine se vratio kući. Ubrzo se ubio.
Spasojević i Luković nastradali su u Meljaku u akciji „Sablja“ prilikom bekstva posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, marta 2003. godine.
