Svakog 9. septembra Beograđani se sećaju najveće rečne nesreće u Beogradu. Te 1952. godine je u talasima Save i Dunava, između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojše, potonuo putnički brod “Niš” odnoseći sa sobom živote stotine ljudi.
Tog dana je interesovanje za redovnu brodsku liniju „Beograd – Zemun“ bilo veće nego inače. Brod „Niš“ je imao kapacitet od 60 osoba, ali je tog dana prodato čak 106 karata. Preživeli su kasnije pričali da je na brodu bilo blizu 150 ljudi, bilo je mnoštvo dece i đaka, kao i putnika s mesečnim kartama, tako da tačan broj nikad nije utvrđen. Prema saopštenju tadašnje policije, brod je krenuo iz Beograda u 13:07 sati. Do Ušća je doplovio normalno, a onda ga je zahvatio jak vetar, kiša i grad. Sve što je kapetan Ferdinand Nobilo pokušao kako bi spasio brod, bilo je bezuspešno. „Niš“ je pod udarima oluje potonuo za 3 minuta, dok je od polaska prošlo samo 5 minuta.
Kobna odluka kapetana broda
– Odlučio sam da krenem ranije zbog toga što su putnici stalno dolazili na brod, da ga tako ne bih preopteretio – izjavio je Nobilo posle nesreće (Politika, 10. septembar 1952.)
Kada su ga zahvatili jaka kiša, grad i vetar koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na čas, kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i brod približi obali, ali svaki manevar je bio uzaludan. Od siline vetra u 13 časova i 12 minuta brod se preturio i potonuo na dno reke na dubinu od 14 metara. Potraživši zaklon od kiše gro putnika je u tom trenutku bilo zarobljeno u utrobi broda – u brodskom salonu.
Svedočenje čoveka koji je pecao na obali Save i bio očevidac tragedije rekao je da se ništa nije videlo, jedva da se videla kontura broda kroz kišu i grad, a čuli se se očajnički krici ljudi, dok su kiša i grad bezdušno tukli.
Putnicima od koje je većina ostala zaglavljena u salonu broda, pritekli su u pomoć i lađari i ribari, ali oluja je bila nemilosrdna. Mnogi su se udavili pre nego što su čamci uopšte stigli do njih. Na brodolomnike koje lađa nije odvukla u ponor, tada se sručio grad veličine kokošjeg jajeta. Ledenice su ljudima bukvalno razbijale glave. Bez svesti, nestajali su u rečnim talasima. A onda je bes prirode utihnuo naglo, baš kao što je i došao.
Tridesetak preživelih spasili su se samo zahvaljujući sreći. Iste noći iz mutnih rečnih dubina izvučen je brod „Niš“.
Kako je Lozničanin preživeo najveći brodolom u Srbiji
Lozničanin Radomir Bucko Vasiljević, jedan je od preživelih sa broda „Niš“.
Najveću rečnu tragediju zabeleženu u Srbiji, preživeo je zahvaljujući svojoj snazi i veštom plivanju koje je još kao dečak savladao na brzacima Drine. Posle toliko godina govorio je o tom događaju jer, kako kaže, želi da ostane zapisano da je tog dana nastradalo oko 130 ljudi koji su se ukrcali na brod duplo manjeg kapaciteta.
Kao tek svršeni maturant gimnazije koji je iz Loznice krenuo da se upiše na Fakultet šumarstva u Zemunu, tog dana završio sam u talasima reke iz kojih sam samo čudom izvukao živu glavu – ispričao je ranije za „Blic“ Radomir Vasiljević.
Krenuo je za Beograd sa 1.000 dinara koje mu je majka dala, a do prestonice je sa desetak drugara stigao vozom, gde ga je sačekao sestrić Miroslav Višnjić, četiri godine mlađi od njega. Zajedno su kupili karte za brod do Zemuna.
Bila i žena koja je tek izašla iz porodilišta sa bebom
– Popeli smo se na palubu, a onda, pošto se vreme menjalo, predložio sam da siđemo u donju kabinu. Preskočili smo na šleper, a onda se nekako ugurali u donji deo broda u gde smo se sklonili od kiše i vetra. Posle nekoliko minuta, iz crnih oblaka razvilo se nevreme, kiša praćena gradom, a on pamti da je jak vetar otvorio bočna vrata broda i da su putnici krenuli ka suprotnoj strani. U opštoj pometnji, brod se nagao i voda je počela brzo da prodire. U jednom delu sedela je žena koja je tog dana sa bebom izašla iz porodilišta. Posle tragedije majku su našli pod vodom sa stegnutom bebom u naručju. Strahovala je da je ne izgubi u dubini reke koja je na tom mestu bila oko 14 metara – govori Radomir brišući suze.
Slušajući zapomaganja nevoljnika i gledajući kako ih reka guta, pokušao je preko klupa da se domogne izlaza. Bio je mlad i jak, dobar sportista i fudbaler, pa je za sobom vukao i sestrića Miroslava:
– Pre nego što je brod zaplovio, razgovarao sam sa devojkom koja je tog dana položila prijemni ispit na Medicinskom fakultetu. Imala je kovrdžavu kosu i dok sam pokušavao da izađem iz utrobe broda koji tone, čuo sam je kako raširenih ruku traži spas. Poslednje što sam čuo bio je njen krik i nekoliko uzdaha pre nego što je iz vode ostalo da viri samo njena kosa. Nisam mogao da joj pomognem, ali sam sa sestrićem uspeo da skočim u reku i zaplivam ka obali, prema Nebojšinoj kuli.
Narednih dana objavljeno je da se 127 osoba utopilo, a on se seća da je na spisku preživelih bilo njih 21. Posle više od šest decenija u njemu su živa sećanja na tragediju koja do tada nije zabeležena na ovim prostorima. Seća se priče o oficiru koji je spasao dečaka misleći da spasava svoje dete. Ostao je bez žene i sina, a spašenog dečaka predao je rodbini koja je preuzela brigu o mališanu.
– Proveo je sa tim detetom 24 sata, ostavio ga kod familije, a zatim se ubio. Nije mogao da podnese tragediju koja ga je snašla – seća se Lozničanin, jedan od četvoro i preživelih brodolomaca.
„Politika” i „Borba”, tada jedini prestoničke listovi, nisu imali „mesta“ na prvoj strani za vest o potonuću „Niša”. Razlog za to jeste da „nije bilo primereno” da se uz svečarski tekst nađe i informacija o brodskoj katastrofi u Beogradu. Poletni socijalizam mlade države nije blagonaklono gledao na pisanje o neuspesima i nesrećama, pa su i tekstovi o potonuću broda „Niš” svedeni na najmanju moguću meru.
Tragedija je prepuštena kolektivnom zaboravu i do danas nije dobila ni spomeničko obeležje ni značajnije mesto u literaturi, ako se izuzme roman Vlade Arsića „Brodolom”, piše „Politika“.
Ipak, „diktaturu optimizma” preživeli su i nadživeli zapisi i urbane legende o stradalim i čudom izbavljenim putnicima broda smrti:
O Zemuncu Dragoljubu Jovanoviću: tog jutra je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone i u povratku je stradao na „dunavskom Titaniku”. O Mariji Dimitrijević: utopila se zajedno s dve maloletne ćerke, a treća je ostala živa zato što ju je majka ostavila kod prijateljice u Savskom pristaništu, jer je na „Nišu” bila prevelika gužva. O Beograđaninu Ljubiši Petroviću: iako neplivač, održao se na površini, držeći se za dasku, dok ga spasioci nisu izvukli. O majci koja je tog dana izašla iz porodilišta: našli su je u utrobi broda, s bebom stegnutom u naručju. O Ani Bajzert, radnici tekstilne fabrike „Sutjeska”: nije znala da pliva, a talasi su je nekim čudom živu dovaljali do obale. O majoru ratnog vazduhoplovstva koji se domogao kopna, veslajući jednom rukom, dok je drugom držao dete koje je spasao. Njegov sin i supruga su ostali u potopljenom brodu…
