Petar Bačić je rođen u Sijekovcu kod Broda, odrastao u Sarajevu gde se školovao a onda se vratio u rodno selo i školovanje završio na Pedagoškoj akademiji u Slavonskom Brodu gde je stekao diplomu nastavnika biologije i hemije. Jedno vreme živeo je u Beogradu a poslednjih godina stanovnik je Zemuna. Odlaskom u penziju počeo je da se intenzivnije bavi pčelarstvom što je lep i zdrav, ali i koristan hobi. Povod za razgovor je tekst u dodatku “Politike” pod naslovom “Pčele poštuju slike svetaca” u kome se
– To što piše u novinama za mene nije novost, jer sam o tome čuo pre par godina kada je jedna žena u Grčkoj objavila da tamo postavljaju ikone svetaca u košnice sa pčelama i one prekrivaju voskom sve osim ikone ili i na ikoni sve osim glave i lika svetitelja. To me je oduševilo i dopalo mi se pa sam rešio da i ja to isprobam u mojim košnicama, da vidim kako to ide i kako izgleda. Uverio sam se da je to što je govorila ta žena iz Grčke istina. Malo je to nezgodno, jer je košnica tako organizovana da je svaki milimetar prostora u njoj iskorišćen. Treba imati u vidu da je važno i kakva ikona se stavlja u košnicu i kakvog kvaliteta je boja kojom je oslikan svetac. Jednom prilikom dobio sam nekoliko ikona da ih stavim u košnicu, a pčele su te ikone temeljito ogulile i na njih nisu uopšte nalepile vosak. Moje je iskustvo da pčele grade saće po ikonama koje su manje plastificirane i koje su pokrivene staklom i u tom slučaju ne pokrivaju lice svetaca. Ako pčelama ne odgovara farba kojom su ikone oslikane, ako im je ta boja strana i nije od prirodnog materijala, one to odbacuju, kao i sve drugo što im ne odgovara i što je štetno. One sve to izbacuju iz košnice, a to je i slučaj sa tim bojama koje isparavaju a njima ne odgovaraju – kaže Petar Bačić.
U košnicu ulazi samo ono što je zdravo
Zanimljivo je uporediti pčelarstvo u ruralnim sredinama, kakva je njegovo rodno selo Sijekovac i grad Zemun.
– Kod poređenja dva lokaliteta kao što su moje rodno selo Sijekovac i grad Zemun u kome živim, iz ugla bavljenja pčelarstvom, treba imati u vidu nekoliko činjenica. Osnovno je da sama pčela kontroliše ispravnost i kvalitet meda koji pravi, jer je ona ta koja u košnicu unosi zdrav med bez obzira gde se nalazi, ako je uopšte u mogućnosti da opstane. Znači, dokle god može da opstane u prirodi i uspešno se izbori sa svim nedaćama i problemima ona u košnicu uvek unosi zdrav pravi med, bez obzira da li je to selo Sijekovac, Zemun ili bilo koji drugi grad i lokalitet. Pčela je taj filter koji propušta ono što unosi u košnicu, ona prvo to unosi u svoj organizam a iz njega to stavlja u košnicu. Ako to nešto nije u redu na bilo koji način, ona će da ugine ili će joj se poremetiti zdravstveno stanje. Pčela čim oseti da nešto nije u redu, ona ne ulazi u košnicu da ne bi svoj zdravstveni problem prenela svom potomstvu. Pčela nikad ne ugiba u košnici ako je u pitanju neka bolest, nego izlazi napolje da ne bi tu zarazu prenela na celo društvo da se ona raširi. To govori da je ona spremna da rizikuje svoj život za celo društvo a najbolji primer za to je njezino ubadanje kojim brani košnicu, ali odmah posle ubadanja ona ugiba. Dakle, ona je odbrana da u košnicu ne uđe ništa loše – zaključuje Bačić.
Sve popularnije je pčelarstvo u gradovima pa i mnogim svetskim metropolama. I kod nas to sve više uzima maha jer gradovi pružaju pčelama dosta onog čega je sve manje u ruralnim sredinama.
– U Zemunu ima dosta parkovnog drveća iz raznih krajeva sveta što ovom medu daje poseban kvalitet i ukus. Jedna od najpoznatijih medonosnih biljaka zastupljena u velikoj meri kod nas je sofora, koju je Branko Pešić doneo iz Japana. Jedan drvored u Ulici cara Dušana u Zemunu je zasađen soforom a danas su to stara velika stabla. Takvih stabala ima na više mesta u Zemunu, ali i Beogradu. Tu je i drugo medonosno drveće iz raznih krajeva sveta i za razliku od ruralnih krajeva, ovde pčele imaju preko cele vegetacione sezone izvor hrane što je vrlo važno u gradu. U svetu sve više raste pokret pčelarenja u gradovima, pa tako Ambasada Francuske u Beogradu ima nekoliko košnica sa pčelama, ali i u 25 svojih ambasada po svetu. Tako je doprinela širenju tog pokreta uzgoja pčela u gradovima – kaže Petar Bačić i dodaje:
– Važno je ovde istaći da se to medonosno bilje po gradovima ne tretira hemijskim sredstvima protiv nametnika. S druge strane, poljoprivredni rejoni ne mogu bez tretiranja bilja hemijskim sredstvima a pravi primer su jabuke koje se tokom gajenja više puta tretiraju raznim hemijskim sredstvima da bi sačuvale plod. Nekoliko pčelara iz našeg udruženja imalo je nameru da sa košnicama pčela ode ovog proleća u neke delove gde ima dosta voća da bi pčele sakupljale nektar. Sugerisano nam je da tokom aprila ne idemo tamo, jer je to vreme masovnog hemijskog tretiranja stabala protiv raznih nametnika a tamo bi pčele masovno stradale. Postalo je pomalo apsurdno da je zdravije pčele držati u gradu nego u seoskim sredinama gde su sve češća gazdinstva u kojima postoje farme i plantaže voća – zaključuje svoju priču o pčelarstvu Petar Bačić.
Trgovanje medom je vrlo unosno
– Krađu najsavremenije opreme za analizu kvaliteta meda u Srbiji pratim i ja i moje društvo u kome sam član. čuli smo da je u svetu za mafiju i kriminalne krugove vrlo unosno trgovati medom kome se kvalitet i poreklo ne mogu utvrditi metodama koje važe u Evropskoj uniji. Lakše je s tim trgovati nego s drogom. Nije isključeno da se i u Srbiji proizvodi dosta meda sumnjivog kvaliteta i to dosta dugo, ali se istovremeno usavršavaju načini utvrđivanja stvarnog kvaliteta meda i tu je hemija našla svoje mesto – smatra Bačić
Merilo je broj pčelinjih društava a ne košnjica
– Pčelarstvom se bavim duže od 10 godina, ali ozbiljnije tek od kada sam postao penzioner i kada imam više vremena da pratim literaturu i informacije sa društvenih mreža što mi je mnogo pomoglo, kao i predavanja u udruženjima. Ta intenzivniji period pčelarenja je poslednjih pet-šest godina. Mogu da kažem da je pčelarstvo zanat manje-više kao i svaki drugi, ali je visoko rizičan i sve zavisi od mnogo faktora. Imam 47 društava i 40 nukleusa koji su buduća društva, odnosno rojevi. Pravo merilo brojnosti i veličine u pčelarstvu nije broj košnica nego broj društava, jer ja imam društva koja imaju od jedne do tri košnice, a imam 60 registrovanih košnica.
