Ako bi se Zemun ikako mogao porediti sa Beogradom, verovatno bi podsećao na onog tihog, starijeg brata – već se pomirio sa time da je ovaj mlađi i „bučniji“ po pravilu u centru pažnje. Ali, reklo bi se i da mu ovakav poredak nimalo ne smeta. Ušuškano iza vodenog polukruga, malo pre no što će se Sava uliti u Dunav, Zemuncima je njihovo parče grada mnogo više od predgrađa.
Ali, nisu Zemun i Beograd jedina braća u ovoj porodici. Najmlađi među njima, Novi Beograd, imao je gotovo sve odlike (još) mlađe generacije. Hteo je da bude u trendu, ali se nije suviše odmetnuo od uticaja s preke strane Save. No, u svem tom nadmetanju, nekada tišem, nekad glasnijem, opstajali su i toponimi koji nisu imali čime da „viču“. Tako je, zaogrljeno šumom i rekom, disalo Veliko ratno ostrvo. Ispod njega je naknadno isplivalo i ono manje, a oba su, spram dve obale reke, „glasnoću“ merila po broju ptica i šuštanju gustih krošnji. Ali, oba su i dalje tu, pa bi pogled sa Ušća i Zemunskog keja bilo nemoguće zamisliti bez zelenila.
Do sada (i za sada), ova dva ostrva, srećom, nisu pala kao žrtve urbanizacije. Žrtve koje jesu podmetnute, više niko ni ne broji. A nekih se Beograđani ni ne sećaju, samim tim ne sluteći da bar s vremena na vreme prošetaju po onome što je nekada bilo ostrvo tik uz glavni tok Dunava. Zaboravu, doduše, nije mnogo zameriti, jer je ova žrtva pala još pre nego što se prestonica probudila suočena sa nemačkim okupatorom.
Bilo je to dve godine uoči drugog najvećeg rata – najmlađi „brat“, Novi Beograd, formalno još nije rođen. Ali, nedaleko od „kuke“ poviše današnjeg parka Ušće, zasmetalo mu je jedno parčence zemlje između dunavske obale i Malog ratnog ostrva.
U predratnom i međuratnom Beogradu, i to parčence je imalo svoje ime. Tepali su mu Vrbak, ili, preciznije – Ada Vrbak. Delovi grada uz obalu su inače poznati po tome što su načičkani adama, ali nijedna nije nestala tako tiho kao ova između Zemuna i Beograda.
(Novi) Beograd u danskim rukama
Nečujno iščezavanje ade, čijem formiranju je kumovao jedan manji dunavski rukavac, događalo se u leto 1938. godine. To da su delovi Beograda uranjali u močvarno tlo, nije bila nepoznanica – uostalom, i sam Zemun je korene povukao iz vode, a delovi uz Dunav i Savu su se odvajkada nadigravali sa bujanjem vodostaja. Avaj, još između dva rata je bilo jasno i da grad, uprkos plavnom zemljištu, i te kako ima potencijala za rast. Sukladno tome, kao idealna lokacija za proširivanje je naciljana poljana kraj Zemuna.
Ipak, valjalo je nekako rešiti problem obale iseckane rukavcem. Da bi se „zagladio“ taj potez između nje i Ade Vrbak, kao logično rešenje se nametnulo postavljanje nasipa. Iako će Novi Beograd početi da dobija prve zgrade tek posle Drugog svetskog rata, nije bilo nikakvih prepreka da se čim pre počne sa pripremama.
U svrhu nasipanja rukavca, Beograd je 1938. godine sklopio ugovor sa dva danska preduzeća: „Kampsaks“ i „Hojgur i Šulc“. Tako bi se na levoj obali Save (odnosno, desnoj obali Dunava) najpre isušile problematične močvare, a onda bi se, preko puta starog Beograda, počelo sa izgradnjom novog.
Dve danske kompanije su sa sobom donele i sopstvenu tehnologiju. Umesto da se na rukavac istrese običan, suvi pesak, bolje je, smatrali su, da koriste mokar. Danci su se glede toga vodili istraživanjima koja su prednost davala potonjem – a mokar pesak se, pokazalo se, taloži desetak puta brže. U igranju na kartu efikasnosti nije bilo ničeg lošeg, jer bi tim pre i teren na obali bio spreman za gradnju.
Do obale je potom stigao i parobrod „Sidhvan“ sa isporukom mokrog peska. No, nije ovakav posao mogao da se obavi bilo kako – Danci su, ne bi li zatvorili rukavac, čekali da se tokovi Dunava i Save usaglase po brzini. Tek tada su aktivirali brodske sprave i kraj Ade Vrbak isporučili golemu količinu peska – oko 60.000 kubika, koliko je trebalo da se ukroti dunavska voda.
„Mlati pare kao kočijaš“…
Tadašnji hroničari Beograda zabeležili su da je danskim neimarima za ceo posao bilo potrebno samo tri dana. Time je i Ada Vrbak, jedna malena, prirodna oaza, zvanično postala deo istorije. 27. jul 1938. godine uzeo se kao dan njenog „upokojenja“, te su Danci mogli da nastave ka prostoru ka zemunskom drumu. Ali, dobili su o istom trošku i nesvakidašnje saveznike.
Hroničari su ih nazvali „kubikašima“, iako su, zapravo, bili kočijaši. Elem, oni su napravili tal sa danskim neimarima: donosili bi svoja kola puna zemlje (bilo je tu i ostataka kamena i cigle), a za to su zauzvrat dobijali puna kola čistog peska – i tako za svaka kola koja doteraju. Logika je bila sledeća: Danci su uz takvu pomoć oborili rekord u završetku izgradnje nasipa, a kočijaši – to jest, „kubikaši“ – su prodajom peska masno zaradili. I vuk sit, i zemlja na broju… Sve dok se plodonosnoj saradnji nisu isprečili opštinari.
Potonji su stavili veto na brzo bogaćenje kočijaša, tako da su na duži rok profitirale samo dve danske kompanije. No, posao za njih još nije bio gotov – nakon spajanja Ade Vrbak sa obalom, počelo se sa nasipanjem novog keja. Pošto je kej morao da ima još neku vrstu potpore, Danci su silazili u vodu i zabadali duguljaste, vertikalne elemente – takozvane talpe – od armiranog betona.
Planirano je bilo i da zid novog keja bude visine pet metara. Novo pojačanje je u te svrhe ponovo stiglo iz Danske, u vidu dve mašine koje su pobijale šipove. Vlasti beogradske su, pak, bile prilično zadovoljne, pre svega tempom napretka radova, a već iste, 1938. godine, moglo se naslutiti i ime ovog ekspresnog građevinskog poduhvata.
Naime, iako je Novi Beograd počeo da dobija oblik tek nakon rata, u predratnim ugovorima je gradilište upravo tako nazvano – „Novi Beograd“. Vizija je bila tu, a sada je imala i granicu – između tišeg i starijeg Zemuna i jedne malene ade koja je pala kao žrtva ovog mlađeg Beograda. Doslovno „slepljena“ sa glavnom obalom, iza sebe nije ostavila nikakav trag.
Nisu je dobro upamtili čak ni beogradski arhivi. Nekoliko starih, crno-belih snimaka, te jedan isečak gradskog plana na kome je još uvek bila ucrtana i – to je otprilike to. A budući da ju je pesak progutao još pre Drugog svetskog rata, nestala je i iz sećanja Beograđana, koji mahom ne slute da danas njome gaze kada se uz obalu zapute do mornarice kraj Ušća.
