Na samom početku 19. veka, u Srbiji je bilo teško sačuvati neutralnost. Ustanci su bili na pomolu, a kada se jedan narod digne protiv viševekovnog neprijatelja, nije ostajalo mnogo mesta da se stoji sa strane. Takav luksuz je eventualno mogla da priušti Austrijska monarhija.
Kad Austrijanci pomognu „ispod žita“
Tako se (zvanično) i izjasnila kada je grunuo Prvi srpski ustanak. Međutim, situacija na terenu je bila sve samo ne neutralna. Svedočanstva su o tome potekla iz pera prote Mateje Nenadovića, uz opasku da je sa ustanicima „na vezi“ bio zemunski oficir, major Mitezer. Njemu se pripisuje da je pomagao u nabavci oružja, te da to oružje što lakše pređe preko granice. Kako – pa, tako što će se označiti kao trgovinska roba, sa sve lažnim pratećim dokumentima. U isto vreme, Austrijanci su presretali pisma Karađorđevih ljudi, a informacije koje su saznavali su, pretpostavlja se, kumovale izbijanju ustanka ranije no što je planiran – u februaru 1804. godine.
Šverc ispod suknje i pisma sa aromom sirćeta
Dakako, špijunaža je po pravilu obavijena velom tajni, što ju je činilo pogodnom i za razna nagađanja. Na primer, zemunska čaršija je umela da pomene špijune koji na prvi pogled to nisu bili: trgovci, zanatlije, žene koje su prodavale tekstil, čak i kaluđeri i katolički sveštenici. Oni bi koristili put kroz Zemun pod izgovorom prenosa poruka iz Beča namenjenih ruskim konzulima. Nagađalo se i da su Zemunom putovale naročite poštanske kočije, u kojima su do Beograda stizala pisma iz Beča. Tobože, ova pisma su mogla i da se duže zadrže u Zemunu, a sve sa ciljem provere njihove sadržine.
S jedne strane, ovo nije sasvim bio plod mašte – za neka od tih pisama se ustanovljavalo da sadrže tragove sirćeta i pare. Međutim, ove „aromatizovane“ pošiljke je valjalo pripisati strogoj kontroli. Zemun je ipak dugo bio linija odbrane od hrpe zaraznih bolesti: Kontumac je sveukupno 141 godinu brinuo o „sumnjivim“ putnicima, a posebnim sanitetskim merama su podvrgavani i njihovi prtljazi i pošiljke.
Isprva se dezinfekcija vršila sirćetnom kiselinom. Međutim, ono baš i nije pokazalo valjana antiseptička svojstva, te se ubrzo sa kiseline prešlo na sirćetnu paru. A da li su neka od ovih pisama otkrivala i „škakljive“ informacije, već je teže sa sigurnošću tvrditi – sa izuzetkom takozvane „poštanske sobe“, u kojoj su austrougarski carinici umeli da zavire u nečiji rukopis.
Kako god bilo, Zemun kao tačka kojom su hodili špijuni danas je daleko od žiže javnosti. Ostao je kao ona granica između dva carstva, kao poslednja stanica ka Istoku i prva ka Zapadu. Sve ostalo se, eventualno, može klasifikovati kao – strogo poverljivo.
