Na današnji dan, 3. septembra 1985. godine, napustio nas je Dragan Mance, fudbaler Partizana.
„Zvuk udara kola o betonski stub na staroj deonici auto-puta Beograd – Novi Sad još para nebo nad Zemunom, kao što tišina nastala u Humskoj nakon vesti da se jedan fudbaler Partizana nikada neće pojaviti na treningu na koji je krenuo i ovog 3. septembra odzvanja kroz zidine Hrama fudbala. A koliko tek bola i praznine izaziva saznanje da je od tog nesrećnog događaja prošlo ravno 40 godina. Pune četiri decenije tuge, neverice i nikada dobijenog odgovora na pitanja – zašto se to dogodilo i da li je, zaista, moguće da Dragana Mancea više nema?“, stoji u tekstu na sajtu FK Partizan.
Nesreća ga je zaustavila onda kada niko drugi na terenu nije mogao. Bio je te 1985. godine najbolji napadač kluba, igrač kojeg je publika obožavala i uzor kojem su se divili čak i oni koji ne vole fudbal.
Koliko je bio veliki govori i to što njegov prerani odlazak nisu prežalili ni njegovi rivali, jer nije Dragan Mance bio samo vrhunski fudbaler koji je na 279 utakmica postigao 174 gola, već je bio neko ko je bio veliki i van terena.
A za navijače Partizana on je uvek bio fudbalska klasa, majstor u koga su imali poverenje i strelac jednog od najlepših golova iz voleja u srpskom fudbalu. Iza njega je, pored fudbalskog nasleđa, ostalo i ono njegovo radovanje opevano u stihovima – na kolenima klizi po travi, podiže ruke golove slavi!
Dragan Mance je legenda – a legende žive zauvek.
