Sve je počelo od jedne knjige. U vrtiću u Zemunu organizovali su da deca jedna drugima poklone po jednu omiljenu stvar ili igračku iz kuće. Tada trogodišnja Senka dobila je knjigu sa medom vatrogascem. On je išao srcem u plamen samo da spasi ono što mu je bilo najmilije – čokoladne slatkiše u poslastičarnici koju je uhvatila vatra. Od tada Senka ima jasnu viziju: „Želim da postanem vatrogasac“. Deca, za razliku od nas odraslih, ne zaboravljaju tako lako svoje želje. Kad god bi se začula dobro poznata sirena vatrogasnog kamiona, Senka bi poskočila: „To su moji vatrogasci“.
I dođe peta godina, ali želja nije minula devojčicu. „Želim da budem vatrogasac“, govori i dan danas.
Njena mama znala je da su vatrogasci, bez sumnje, hrabri ljudi, ali ovome se nije nadala. U Vatrogasnom domu Zemun istog trenutka pristali su da prime devojčicu, kao počasnog gosta, kao možda baš svog budućeg kolegu.
– Najavite se pola sata ranije da organizujem ko će da je dočeka – rekao je ljubazni muški glas sa druge strane žice.
To je samo jedna devojčica sa svojim detinjim snom, a oni joj organizuju doček. To mogu samo oni, naši vatrogasci, skromni ljudi velikog srca za sve nas.
Fotografije možete pogledati klikom na LINK
Možete li da zamislite kako je bilo?
Mladi vatrogasac dočekao je devojčicu kao princezu, ali joj je potom pokazao sve kao pravom vatrogascu. Ušla je u najveći kamion (onaj koji može da prime najviše ljudi), a onda i u kamion cisternu koji nosi najveće količine vode. Zasvirala je sirena, Senka je poskočila. Prvo od straha, a onda od neizmerne sreće. Stisla je pesnice, mama je mislila vrisnuće. Kad je sišla, od uzbuđenja nije mogla da hoda, samo je skakutala gledajući u svog vatrogasca heroja.
– Ako želiš da postaneš vatrogasac, moraš da izdržiš da nosiš ovaj šlem – rekao je drugi, malo iskusniji kolega koji se tu pojavio.
Senka je izdržala. Jer, za snove se čovek mora i malo pomučiti.
– E sad si vatrogasac – rekao je ovaj divni čovek i pružio devojčici ruku.
A to je samo jedna devojčica. Pisac ovih redova je njena mama. Na pomen vatrogascima da sam novinar, zamolili su me da ne pišem nigde njihova imena. Što moram da ispoštujem. Ali želim da im kažem hvala. Što u vremenu kada se ljudi hvale titulama i novcem, oni poštuju običnog čoveka. Što svojom skromnošću i velikim srcem pokazuju svima nama kakav čovek treba biti.
– Naša vrata su vam uvek otvorena – kažu nam kraju i mašu Senki, a ona mi steže ruke i govori: „Mama, ja sam sada vatrogasac“.
Bravo, sine, to su najbolji ljudi na svetu!
