Rat se završio, selo se vratilo u svoje uobičajene seoske obaveze. Tuga za onima kojih više nema osećala se na svakom koraku, ali život neminovno ide dalje, ne staje. Ponovo treba raditi da bi se preživelo, treba obnoviti porušeno, treba početi život ispočetka. Izjutra bi svinjar prolazio ulicom. Kapije bi bile otvorene, iz svakog dvorišta svinje bi kretale na put prema Dunavu. Bičem bi svinjar opominjao onu koja sa tog puta skrene. Predveče bi se vraćali istim putem, svaka svinja bi nepogrešivo ušla u svoje dvorište. Svinjar bi bič odlagao u svom guvnu do sutra. Seoska deca vreme su provodila najčešće napolju, čuvajući ovce ili radeći neke poslove u bašti.
Bane je bio mršav kao gotovo svako dete tog doba. Imao je jedne kožne opanke, dva para vunenih čarapa, jedne već okraćale pantalone koje su dosezale tek do onih vunenih čarapa. U ratu je izgubio mlađu sestru, te se mnogo obradovao kada je dobio brata, samo godinu dana pre početka školovanja. Voleo je sa njim da provodi vreme, da ga uči i sa njim se igra kad god bi mogao. Morao je obavljati i neke kućne obaveze, ali svaki lep dan provodio bi sa svojim malim bratom, kao utehu za sve prekinute igre sa sestrom. Naša škola dobija novi naziv i postaje Osnovna škola. Kada je zazvonilo prvo školsko zvono, davne 1947. godine, Branislav je otpočeo svoj školski život. Svaki đak tih godina morao je biti ošišan „do glave“, svi su nosili kape s brojem odeljenja i ličnim brojem. Kada ih čovek pogleda, izgledali su kao odbegli logoraši, a ne kao đaci jedne škole. Pored školske zgrade, na mestu današnjeg fudbalskog stadiona, bila je bikara. Selo je imalo u toj narodnoj bikari tri rasna bika, a stanovništvo je dovodilo svoje krave i umnožavalo stanje stoke. Deca u školu nisu išla svakog dana. Kada su radovi u njivi u punom jeku s proleća ili jeseni, dežurni đak bi samo rekao: „Bane danas nije u školi, seju pšenicu”. I tako, danas Bane, sutra Stevica, prekosutra Perić… Nekad sejanje, nekad oranje ili kosidba, a na kraju i vršidba. Izostajali su ponekad i više dana kad bi čuvali stoku preko, u ritu. Jednog dana, za vreme časa, iz susedne bikare čulo se mukanje jače nego prethodnih dana. Deca kao deca, kad se završio čas, posedaše na prozor učionice na gornjem spratu jer govedar je doterao tri krave kod bikova. Gurali su se i smejali. Malo pogledaju u taj prizor, pa sklone pogled od stida. Paja Rus, radnik u bikari, jedini je mogao da se izbori sa bikovima velikih rogova i teških sedamsto kila. Tog dana i njemu je bilo veoma teško da obuzda riku i mukanje. Oni bikovi se u prisustvu krava uznemiriše, svaki vuče na svoju stranu. Bane i drugari čekali su ne bi li ugledali i sam taj škakljiv bezobrazni prizor, kada su čuli cipele nastavnika Ivezića da se približava. Skloniše se brzo s prozora da ne bi radio onaj tanki nastavnikov prut. Bezobrazne scene razmnožavanja bika i krave morale su da čekaju neku drugu priliku, neki drugi veliki odmor.
Napomena: Preuzeto iz knjige „Škola sa raskršća“ autorke Tamare Bokun.
