Aleksandar Karakašević, predsednik Stonoteniskog saveza Srbije, reprezentativac i nosilac prezimena koje je već 50 godina sinonim za stoni tenis u Srbiji. Ovaj proslavljeni sportista za 011info govori o svojoj mladosti, odrastanju, karijeri i planovima koje namerava da ostvari.
Rođeni ste u Zemunu, tu ste odrastali i danas živite sa svojom porodicom. Koja su vaša prva sećanja kada je u pitanju ovaj deo grada?
Zemunski park. Prvih pet godina života sam živeo u Štrosmajerovoj ulici, na par metara od parka. Tu sam, umesto lopaticom, kopao pesak reketom i igrao se. Nisam se odvajao od reketa od svog trećeg rođendana. Tada sam dobio jedno tridesetak reketa i to je bio kraj, a definitivno sam prelomio sa 12-13 godina da želim da budem stonoteniser.
Dakle reket je od najranijih dana postao sastavni deo vašeg tela.
Sa 7 godina sam znao da promenim drške na reketu, što možda samo 2 procenta igrača na svetu zna da uradi. Skinem drške acetonom i nožem, zalepim, zamenim gume.
Reket je nešto za šta je većina igrača veoma vezana. Recimo Ilija Lupulesku. Sećam se kada su mu ukrali reket kojim je dugo igrao, dve godine nije mogao da se vrati. Koji god reket da je uzeo, nije ni blizu igrao kako je znao. Onda Zoran Kalinić je počeo i završio karijeru sa istim reketom, a kupio ga je na trafici.
Jednostavno, reket je kao violina. Kada uzmeš tri reketa iz fabrike, u gram da su isti, opet nisu jednaki. Da li je drvo sečeno ovako ili onako, kako je sušeno, da li je bilo na kiši… sve to daje neki drugačiji zvuk i osećaj koji je jedinstven.
S druge strane, ja sam u mladosti lomio dosta reketa pa nisam imao baš takav odnos da kažem ovo je „moj reket“. Ipak, otac mi je pričao da to ne treba da radim jer je reket bitan. Kao klinac nisam to baš ozbiljno shvatao, međutim, kako stariš shvataš neke stvari i sve više veruješ u reket. Na kraju, eto, završiš sa tim jednim i, ne daj bože da se nešto desi.
Reket mora da mi bude perfektan, da nije nigde udaren, iskrzan, da nije pocepana guma i da je dobro zalepljena, inače ne mogu da igram.
U kući po ceo dan provedem sa šmirglom kako bih napravio da mi drška bude baš kako treba i da mi „leži“. Mislim da je to jako važno za neki vrhunski sport. Da mora da se vodi računa i o tome. Današnju omladinu baš i ne zanima to mnogo. Ni ne pipnu dršku da vide da li im odgovara ili ne i to mi nikada neće biti jasno. Možda zato malo i oskudevamo sa rezultatima.
Stoni tenis je nešto što tradicionalno teče venama Karakaševića. Da li će biti i treće generacije?
Moj deda je u Zemun doneo prvi sto za stoni tenis. Istina, nije bio neki igrač, ali je zato moj otac u ovom sportu postigao veliki uspeh. Ja sam se zaljubio u taj reket i dan danas mi je upravo on glavna preokupacija.
S druge strane, nisam roditelj koji po svaku cenu želi da dete radi isto što i ja. Zavisiće sve od mog sina, ako bude to želeo i voleo odabraće stoni tenis. Ja se samo nadam da će se baviti sportom.
Vrlo je aktivan i u stanju je da ni ne sedne od jutra do večeri. Najveći problem nam je u vrtiću bilo spavanje. Dete neće u vrtić jer neće da spava. I onda smo se dogovorili da bude u dvorištu tih dva sata i da se igra.
Vrhunski sport zahteva žrtvovanje vremena. Koliko vam je to teško padalo?
Posle petog razreda više nisam otišao ni na jednu ekskurziju. Nijedan petak nisam proveo u školi zbog turnira, a ni vikendom nisam imao kada da izlazim.
Međutim, ni u jednom trenutku nisam zažalio zbog toga jer ja sam odlučio da budem sportista i, da treba opet, sve bih isto ponovio.
Zapravo, ništa nije trpelo zbog stonog tenisa. Bilo je drugačije, sporije vreme i moglo je sve da se stigne. Nije bilo mobilnih telefona.
Igrao sam klikere, fudbal, tapkao sam se. To su stvari, verujem, koje su veoma značile za kvalitet naših sportista jer ti naučiš u drugom razredu osnovne kako da prevariš onoga za sličicu, da taktiziraš na klikerima. To su stvari koje se uče kad si mali, tada se uči kako da pobeđuješ.
Kako ste, posle osmog razreda, usklađivali školu sa sportom.
Upisao sam srednju školu i prestao da idem posle 15 dana jer sam shvatio da, ako budem išao redovno, neću moći da ispratim sportske obaveze. Zato sam se prebacio vanredno u Politehničku gde mi je profesor bio tata Janka Tipsarevića.
U tu školu su išli i Danilović, Šapić i mnogi drugi jer je to bila škola za nas sportiste za koje se znalo da ćemo biti na nekom visokom nivou.
Škola jeste važna, ali ne možeš je lako uskladiti sa sportom.
Odrastali ste u Zemunu koji je, u ono vreme, bio poznat po „opasnim momcima sa asfalta“.
Sa svim tim ljudima, mnogi od njih su pokojni, sam se družio i proveo detinjstvo sa njima. Drago mi je što sam imao priliku da vidim kako je sve to funkcionisalo kod njih. Mene su gledali kao sportistu i imao sam velike drugare u njima. A bio sam i zaštićen kao beli medved.
Nikada nisam imao neki problem niti bio prisutan kada se bilo šta problematično desilo. Oni su bili momčine koje su meni uvek dale do znanja da može doći do nekog cirkusa i pošalju me kući.
Sa njima sam provodio dane igrajući pikado i bilijar koji su bili na „krv i na nož“ pošto imam tu crtu da ne volim da gubim, kao i oni. Mislim da je to dobra škola u životu, ukoliko znaš da se distanciraš od gluposti. Kada shvatiš kako tu stvari funkcionišu, svašta ti kasnije u životu bude mnogo lakše.
Sa 25 godina odlučujete da karijeru nastavite u inostranstvu.
Najvažnije godine sam proveo pod sankcijama, putujući preko Budimpešte, po 7 sati stajao na granici svakog vikenda. Nismo igrali ekipno pet godina, što je bio veliki hendikep i nije bilo lako, ali nisam nezadovoljan. Kakve smo uslove imali, odlične smo rezultate ostvarili. Nismo imali terapeute, propisanu ishranu… Ideš po sali, moliš Bugare, Rumune, Grke da te njihov fizioterapeut izmasira. Bila je to improvizacija sporta.
S druge strane, napravio sam veliku grešku što nisam otišao u inostranstvo ranije. Otišao sam 2000. godine, a da sam to uradio tri godine ranije, posle Svetskog prvenstva u Mančesteru, mislim da bih bio mnogo bolji igrač. S druge strane, ostao sam ovde i bacio tu jednu godinu ’97-’98, onda sam imao dve jako lepe godine u Uzdinu i to su mi dve možda najlepše godine igranja, ali sam dosta propustio. Imao bih mnogo kvalitetniji trening i ne bih imao kafane po Zemunu.
Drugačiji je mentalitet, trening i pristup svemu u Nemačkoj. Mislim da je to moja najveća greška što nisam tada otišao.
Ipak, već 20 godina igram u inostranstvu. U Oksenhauzen, tada najbolji klub u Evropi, sam otišao zato što je Leo Amidžić bio trenter, a smatrao sam ga za jednog od najboljih trenera i verovao da mi može pomoći da budem još bolji. Međutim, samo što sam potpisao, on ode iz kluba i dođe trener iz Hrvatske koji mi je, sa nekim teorijama, upropastio godinu i po dana.
Kasnije sam prešao u Pluderhauzen gde sam proveo 13 godina, ali taj klub je više bio familija nego što je bio profesionalni klub. Putovao sam samo na mečeve i to nije to.
U Srbiji i Evropi mi imamo veliki problem jer, da bi bio u vrhu stonog tenisa, za razliku od mnogih drugih sportova, posle 12. godine, moraš da ga igraš makar pet sati svakog dana. U suprotnom ne možeš da pariraš svetskom stonom tenisu, a posebno azijskom gde takmičari redovno igraju i po 8 sati dnevno.
Meni je sport kada uđeš u salu u 10, izađeš u 13, pa se vratiš u 17 i izađeš u 20 sati i tako 10 godina. E, onda možeš da postigneš vrhunske rezultate.
Sad u ovo vreme sa školom, privatnim časovima jezika, plivanjem i drugim aktivnostima – ne može se to ostvariti. Nisu toliki problem finansije koliko je teško pronaći decu koja će sa svojih 14 godina biti spremna da kažu ja hoću da budem stonoteniser i ići ću vanredno u školu kako bi se posvetio treningu u potpunosti. Ni mi kao Savez ne možemo da kažemo deci da to urade jer im niko ne može garantovati da će biti među najboljih 50 na svetu. To je nešto što nikada ne znaš. Može igrač da se povredi sa 17 godina i da završi karijeru, a nije išao u školu i šta onda?
Tako da, na kraju, odluka ostaje na detetu i njegovim roditeljima, da li će probati ili ne. Zato i jeste teško pronaći decu koja su spremna to da urade.
Kod nas je veliki problem što deca, kada završe trening stave reket u futrolu, odu i do sledećeg treninga više ni ne pomisle na stoni tenis. Moji drugari i ja, sećam se, bili smo sve vreme u tome. Pričali smo o stonom tenisu posle treninga, tokom druženja… Stalno.
Opet, danas mladi mogu da odu na YouTube i da pogledaju bilo koji meč koji ih zanima. Mi smo nosili jednu kameru, pa kad nas petoro igra u isto vreme, većamo koga ćemo da snimamo. Ne verujem da smo dva puta u životu imali prilike da pogledamo snimak nekog meča.
Sada postoji nenormalna prilika da se sve to isprati, ali se to ne dešava i ne znam šta bi to trebalo da se dogodi kako bi se stvari popravile.
Moje mišljenje je da ćemo mi na Olimpijskim igrama imati jako malo učesnika, a o medaljama da ne govorim. Daj bože da grešim, ali neke 2032. godine videćemo koliko naših sportista će biti na Olimpijadi.
Obično se misli da za treniranje stonog tenisa treba imati sto, mrežicu, rekete, lopticu i to je to. Da li je baš tako?
Zapravo nama treba najviše mesta za trening. Recimo, u Beogradu praktično ni jedna hala sem Arene koja ima pomoćnu halu, ne ispunjava uslove za održavanje međunarodnog prvenstva jer nemaju trening sale. Potreban je ring 7 puta 14 metara po stolu. I ako se prijavi 200 igrača, potrebno je 12 stolova, a još toliko je potrebno za zagrevanje kod seniorskih takmičenja. Za to prosto nema mesta. U Kovilovu smo organizovali takmičenje, pa smo pregrađivali salu pošto je velika, ali u Beogradu ne možemo da organizujemo turnir.
Sve to dovodi do drugih problema na takmičenjima. Celog života, počev od zemunske „Mladosti“, trenirao sam u, praktično, svim salama u Beogradu. Tamo gde treniram, imam zid, stub, ring koji je kratak i na to sam naučio da se orijentišem u prostoru.
Međutim, kada iz takvih sala dođeš u ozbiljnu halu gde je ring 10 sa 20 metara i nema nigde zida u blizini, prva dva dana ne znaš da se krećeš i stalno si na metar i po od lopte. Nemaš orijentaciju i dok se namestiš već se vraćaš kući. Ali, borimo se.
Jedan od naših najomiljenijih sugrađana, šampion u stonom tenisu druge generacije u familiji Karakašević, naslednik svog oca svetskog asa Milivoja, u meču kvalifikacija za Evropsko prvenstvo između Srbije i Francuske održanom 24. januara, oprostio se od profesionalnog sporta u velikom stilu. Veličanstvenom ispraćaju u zasluženu sportsku penziju zlatnog srpskog reprezentativca, osvajača svetskih i evropskih odličja , prisustvovali su poštovaoci Karakaševićeve maestralne igre, od najviših sportskih funckionera do sportskih legendi.
Aleksandar Karakašević se šestu godinu nalazi na čelu Stonoteniserskog saveza Srbije i sve svoje snage će, kako je izjavio, uložiti u stvaranje uslova za razvoj stonog tenisa, njegovu popularizaciju i stvaranje novih šampiona.
Priznaje da će olimpijska medalja, koja je njemu izmakla u Atini, biti cilj za nekog mlađeg takmičara, ali za koji će se boriti svi članovi Saveza.
