U rashladnim vitrinama pod konac su poređani primamljivi slatkiši. Iz prvog reda „dozivaju” sočne baklave, mesnate tulumbe i kadaifi, iza njih su krempite, alva i žito, a iznad svih neodoljive šampite. Za osveženje boza i limunada.
Gosti koji navraćaju na porciju slatkiša prepoznatljivo dobrog ukusa su gotovo uvek isti. A za to je zadužen kvalitet kolača koji daju sastojci koji se decenijama ne menjaju. Kad zagrizu sočno parče, pod zubima im krckaju orasi i lešnici, umesto šerbeta i prezli. Bolje im je i da ispiju čašu orijentalnog napitka, starog više od hiljadu godina, nego da naruče neki gazirani sok.
Tokom 10. veka piće je postalo poznato kao „boza“ i popularno među srednjoazijskim Turcima, a kasnije se proširilo na Kavkaz i Balkan. Pod Otomanskim carstvom, gde je sve što je vezano za svet kulinarstva cvetalo, boza je takođe uživala u svojoj zlatnoj eri, piše Culture trip. Tako je možda boza i stigla u Zemun.
U brojnim kafićima danas nije moguće naručiti čašu boze, sem u nekoliko starinskih poslastičarnica. Asortiman pića su zadržali, ali su uvećali ponudu kolača. Nije jednostavno doći do starinskih receptura uprkos tome što pažnju kupaca sve više privlače već upakovane poslastice na rafovama većine prodavnica.
Nekada se na svakom ćošku nalazila poslastičarnica u kojoj se tražilo mesto više, dok su sada te lokale zamenile menjačnice i banke.
Majstori poslastičarstva podsećaju da su prvi kolači u prestonicu stigli još 1843. godine iz Zemuna, dela grada koji je odvajkada bio poznat po slatkišima.
– Ostali nemaju ono čime se mi dičimo, već nude brojne vrste kolača bez ikakvog ukusa. Naši glavni adut je kvalitet, ali i tradicija. .
– U čarobnu formulu ulaze puter i jaja jer ledena poslastica bez toga nije prava. Od pre nekoliko godina imamo i nezaobilaznu bozu, koju doduše nisu tražile stalne mušterije-Kažu vlasnici poslastičarnica.
