Још један у низу летњих радних дана „троше” Београђани. Незаобилазна ставка многих међу њима је и јавни превоз од куће до посла. На срећу, послеподневни шпиц је прошао, па у великом зглобном аутобусу 18, који је недавно кренуо са окретнице у Бачкој у Земуну, тек понеки путник. Свега њих пет, шест. Могу да бирају где ће да седну. Пријатна је и клима у возилу… Али, убрзо тридесетпетогодишња путница, једна од тих неколико, почиње да се окреће ка прозору, онда на другу страну, али не вреди… Није јој потаман… Убрзо схвата да то није због загушљивости јер је у „осамнаестици” прилично пријатно у том тренутку, већ да јој се врти у глави, да јој није добро.
Некако скупља снагу и са средине возила, где је седела, прелази на прво седиште, тик иза предњих врата, а одмах укосо од возача. Нагиње се ка прозору, али убрзо уочава да јој возач нешто сигнализира очима. Схвата да је шофер приметио да јој није добро и да јој руком гестикулира, показујући флашу воде као понуду за освежење и умивање.
„Може, хвала”, једва у полугласу прихвата понуду жена којој убрзо возач кроз своју кабину пружа флашу воде.
Недуго потом шофер отвара једно крило предњих врата да би до ње допрео свеж спољни ваздух. Убрзо, иако ни до тада није брзо возио, додатно успорава, рачунајући ваљда да ће путници, уколико јој је мука, више пријати спорија вожња.
Да је тридесетпетогодишњакињи лоше, неколико тренутака касније схвата и старија госпођа из другог дела возила која прелази напред и даје јој ментол бомбону да мало подигне и шећер.
„Хвала пуно”, узвраћа жена на шта јој госпођа дарује срдачан мајчински осмех.
Док је „осамнаестица” прокрстарила дугом трасом од Земуна преко Новог Београда до Вождовца, жена, чије је стање све време пратио возач, полако је повратила снагу.
Пре него што је изашла на станици у насељу Браће Јерковић осмехом и поздравом захвалила је возачу за гест и бригу. Он је узвратио благим осмехом који као да је поручивао: „Па и то је део нашег посла, да пазимо на путнике.”
Када је изашла, у оближњој радњи купила је чоколаду да је дарује возачу када буде направио круг и поново стигао на њену станицу.
Међутим, градски превоз ко градски превоз, непланиране гужве и закрчења на саобраћајницама… Време пролази, а жена даље није могла да чека.
А онда је одлучила да се јави нашем листу и подели ову причу.
– То се догодило 30. јула у послеподневним сатима. Баш ми је криво што нисам поново видела тог возача јер је његов гест заиста био диван. Нажалост, мислим да га сада не бих ни препознала, али сматрала сам да у мору свакојаких дешавања у превозу треба да се истакну и возачи који управљање аутобусима не схватају као рутински посао, већ и као бригу о путницима. Захваљујем му и овај пут јер заиста могао је да вози као и друге његове колеге и да не обрати пажњу на путнике, већ само на трасу – истакла је ова тридесетпетогодишњакиња своје искуство из возила које свакодневно саобраћа од Бачке до Медаковића 3.
Ову линију иначе држи ГСП „Београд” што значи да је добро дело крајем прошлог месеца учинио возач највећег градског превозника
Politika
