Home Kultura Čuli ste za Veliko, da li znate za Malo ratno ostrvo u...

Čuli ste za Veliko, da li znate za Malo ratno ostrvo u Zemunu?

294
0

Konjska balega nije bila ništa neobično, jer i prve tramvaje u Beogradu vukle su upravo ove čoveku uvek verne životinje. Jedno mesto, pak, za konje je bilo pravi raj, ali, o tome ćemo nešto kasnije…


Konji su bili ponos Beograđana, onih imućnijih, bili su simbol najelitnijih vojnih jedinica, sluge siromašnima, ali i najvažnije prevozno sredstvo u gradu sve dok automobil nije preuzeo primat.


Tako, iako su u Beogradu između dva svetska rata uveliko radili eletrični tramvaji, autobusi, kao i taksisti u motorizovanim kolima, konjska zaprega opstala je kao prevozno sredstvo. Jeftino, svima dostupno i nešto što je u svakom velegradu tada još bilo uobičajeno. Ko bi, recimo, vozom pristigao na glavnu železničku stanicu, ulicama grada mogao je da nastavi u fijakeru, a o tome svedoče brojne crno-bele, pa čak i poneka stara kolorna fotografija.

Uostalom, donedavno su se na prilazima centru grada mogli videti znaci da je konjskim zapregama zabranjen dalji prolaz, uvek ili u određenim danima. To samo znači da nisu tako davno iščezli sa ulica, kada je bilo potrebno izričito obaveštavati građane da im više nije mesto u gradu. Negde posle Drugog svetskog rata konji su polako počeli da nestaju sa ulica Beograda i ostali su samo na hipodromu.

Hipodrom, to je jedno od najlepših mesta u Beogradu, raj za ljubitelje konja, klađenja i adrenalina. Danas se retko mogu videti džokeji, ali se za Hipodrom slobodno može reći da je još uvek jedino mesto u gradu gde se redovno mogu videti konji.

Naravno, na periferiji, naročito u Surčinu, još ima onih koji se diče svojim frlima, koji nude i mogućnost jahanja, terapije i uživanja u fijakerima. A nude neki još i konjske kobasice.

A nekada su postojali i prelepi, rasni, dvorski konji koji su se uklapali u otmeni ambijent Dedinja. A u Zemunu, u tzv. Konjičkoj školi, školovali su se mladi oficiri, koji su sa svojim snažnim lepotanima katkad osvajali čitavo Zemunsko polje, sve do Batajnice i surčinskog atara.


Ali, jedno mesto bilo je pravi raj za konje – Malo ratno ostrvo.

Danas mnogi možda i ne znaju da ovo ostrvce postoji, ili su samo za njega čuli, ali im je malo teže da ga lociraju.

Zapravo, ono je “pobratim” Velikog ratnog ostrva, smeštenog nedaleko od ušća Save u Dunav i to između novobeogradske obale i Velikog ratnog ostrva.

Toliko je malo da se stabla na njemu mogu prebrojati prstima.

Ali, nije oduvek bilo tako. Vremenom je Malo ratno ostrvo, nekada nazivano Konjsko, izgubilo svoju površinu.

Ostalo je tek simbolično, kao sećanje na naka stara vremena i sačuvano od potpunog iščeznuća, a zajedno sa Velikim ratnim ostrvom i zaštićeno prirodno dobro.

A kada je ovaj raj bio jedna postojana površina koju je Dunav zapljuskivao sa svih strana, Beograđani koji su imali konje koristili su ga za njihov smeštaj.

Tako su vlasnički konji ljudi koji nisu imali uslova da ih drže na svojim imanjima, živeli u prirodi i slobodi na ovom zemunskom ostrvu.

To je bila slika i prilika “sudara” grada i prirode, ljubavi i povezanosti ljudi i konja, koje su motori oterali u zaborav. Ali, možda, ipak ne potpuno.

Danas se na beogradskim ulicama još katkad može videti ponosna konjica MUP-a Srbije, i uz malo mašte tada može da se dočara kako su izgledali dani kada su ovi gozdavi lepotani i predivne životinje bile deo beogradskog ambijenta.

Izvor/foto: kaldrma.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here