Svi Zemunci znaju za Bregovitu ulicu. Ova kratka ulica koja se prostire od Novogradske, pa do najbolje nizbrdice za sankanje, krije divne porodične kuće sa još lepšim dvorištima.
Za nas koji smo odrastali iznad Muhara, Bregovita ulica bila je pravi raj. Nije bilo mnogo saobraćaja te smo mogli da se raspojasamo. Devojčice su volele uveče da se šetaju i kikoću posmatrajući dečake koji su igrali „fudbal na male goliće“ i potpuno „spontano“ pravili razne ludorije dok smo prolazile. A mi bismo produžile do Ćukovca, ustreptale da li nas je pogledao baš on, ili njegov drug, ubeđujući jedna drugu da naša simpatija samo u nas gleda.
Međutim, iako je ovaj kraj izuzetno miran i tih, nakon jednog događaja, oni koji su tu odrastali devedesetih često su se plašili sami da idu njome, a naročito uveče, kada se tama uvuče među kuće.
Fredi Kruger iz Bregovite
Bilo je jedno od toplih predvečerja letnjeg raspusta koja smo nemilice trošili u dokolici između detinjeg i odraslog doba, naizmenično igrajući žmurke i pućkajući „uličarski“ Laki koji je neko krišom „pozajmio“ od roditelja. Već je počelo da se smrkava kada je došao jedan iz naše male klape, vidno dirnut filmom koji je tog popodneva gledao. Ni manje ni više nego „Strava u ulici Brestova“. Nikome nije jasno kad i u kom delu je on smislio pakleni plan da tu Brestovu ulicu prekrsti u našu Bregovitu. Pričao nam je o ubici koji, u njegovoj verziji, živi u napuštenoj kući i dvorištu kroz koje smo često prolazili. I kako će nas jednog po jednog smaknuti. U početku smo se smejali ovoj priči. On je ostao hladan i samo je rekao: “Videćete vi“. A onda je pao mrak. Svi smo izmislili da iz nekog razloga moramo ranije kući. Osećali smo se bezbedno tek pošto su vrata stana bila zaključana za nama. Kako to već biva, mladalačka mašta je potpuno divlja, te gotovo da niko od nas nije spavao fantazirajući o ubici iz Bregovite. Pitali smo se da li samo tamo živi, da li nekad odlazi u druge delove grada, i zašto je, pobogu, morao baš tu da se nastani sada kada nam je bilo tako lepo?
Strava u Ulici Bregovita
Narednih dana svi smo bili kao pokisli. Svako malo i neko je bacao pogled prema oronuloj kući i dvorištu sa visokom travom. Zaista se strava uselila u ovu ulicu. Niko nije želeo da prizna koliko se uplašio. Nismo išli sami, isključivo u grupicama. Ali, čovek je prevashodno znatiželjna životinja, a deca još više, te nismo mogli ni da se odvojimo od provalije koja nas je prestravljivala, a u koju smo uporno piljili. Drug bi u povoljnim trenucima dolivao ulje na vatru uz: „Bežite, čuo sam neke krike odande“, ili sa: „Večeras će pun mesec, sigurno će u pokolj“.
Sada je više nego očigledno da mu je neko otkrio čari horor filmova, ali mi, ostali, u tom trenutku nismo bili skloni tom žanru. Osim horora koje smo vrteli po glavama i bili izvanredni režiseri.
Pratili bismo jedni druge kućama. Igrali smo srednjoškolski horor „žnj produkcije“. Posle nekog vremena, svakog čuda je bilo dosta, te je i nama dosadila priča o ubici koji se nikada ne pojavljuje, niko ga nije video i koji nikoga nije povredio.
Druga smo jedno veče pritisli i on je priznao da je sve izmislio.
Naše leto se nastavilo.
Ipak, kroz „Fredijevo“ dvorište smo protrčavali vrlo obazrivo i samo kada je to bilo apsolutno neophodno.
Moram da vam otkrijem jednu tajnu. I danas ako se po noći zadesim u Bregovitoj, uvek mi se nekako uvuče misao o Ulici Brestova i Frediju Krugeru. Zaključam vrata kola i gledam da se što pre izvučem iz te uličice.
