Dug, masivan zid zemunske kasarne “Aleksa Dundić“, bez prozora, dugo je svakome ko je odrastao u zemunskom Gornjem gradu ili kroz njega prllazio, skrivao tajne vojničkog života. To je bio simbol vojne mašinerije, zid koji je delio “slobodan” svet od strogog režima, tajanstvenog sistema društva koji proizvodi silu.
Kasarna, fabrika vojnika, u koju ulaze gotovo golobradi, a izlaze zreli – tako je dosovno izgledao ovaj zid. Bio je toliko dug da između nije bilo mesta ni za jednu autobusku stanicu ili veću raskrsnicu. Duž tog zida dao bi se “gas”.Zapušteni i ruševni objekat izazovao je nelagodu kod prolaznika. Situacija kakva je bila 2013. godine pred početak prenamene lokacije.I tako je bilo sve dok nije “pao”. Najpre je 1999. godine bio presečen NATO bombom i bilo je jasno da je to samo običan zid, a da vojsci ovakav objekat odavno nije potreban.
Konačno je srušen tek nedavno, posle 2015. godine, radi izgradnje modernog naselja Zemunske Kapije na prostoru čitave nekadašnje kasarne.Ali, jedno parče ovog zida još stoji i rešili smo da ga zabeležimo pre no što potpuno nestane.Donedavno su se tu mogle videti i davno napuštene stražarske kućice sa jugoslovenskim zastavama, ali sada više nema ni toga. Stara opeka, smeđa fasada, dopola srušena, više ne krije vojnički svet, već čitavo jedno novo naselje koje šljašti belinom.Tik ispod zida kopa se temelj još jedne zgrade. Duboka rupa ispunjena je radnicima. A ovo parčence zida, sa sve grafitima na njemu, još odoleva vremenu.Ali, pre komunizma i pre devedesetih, uopšte, pre Zemuna kakav danas poznajemo, ovo je bila periferija.I ta kasarna je bila elitna. Bila je to Konjička škola i danas svi znaju gde se nalazi ova lokacija u Zemunu čak i kada ne znaju o čemu se tačno radi. To je postao toponim: tačno se zna gde ste kada kažete da ste “kod Konjičke škole“.
Konji su bili ne samo deo elitne vojne jedinice, već izuzetno važni za jednu vojsku. Tako je, barem, bilo pre Drugog svetskog rata. Tu su školovani aktivni konjički oficiri, a redovni vojni rok služili su đaci-regruti, studenti i diplomci.Ovaj masivni zid potiče baš iz tog doba – i tada je kasarna bila tajnovita, a i morala je da bude.Nije bilo zgodno da iko posmatra kako se obučavaju jugoslovenski vojnici u tako važnoj jedinici. Ali… konje su videli svi koji su išli ka zemunskim selima Bežanija i Batajnica. Galopirali su poljima, koja su bila bogom dana za njih.Tu su se, pričalo se, nalazili i stari konji koji su na svojim leđima doneli oslobodioce Beograda – iz Prvog svetskog rata! Bilo je stotinak grla, a mlade vojnike iz cele tadašnje zemlje “od Sušaka do Đevđelije” na disciplinu su podsećali zvuci trube, koji su se čuli desetak puta dnevno.Svi su želeli da im deca završe baš u ovoj kasarni. Sinovi, razume se. Konjanici… Tako su u Konjičkoj školi boravila deca imućnih i uglednih građana, intelektualne, privredne i kulturne elite. Toliko se vojska nekada cenila.
Nažalost, sa okupacijom 1941. godine, u Drugom svetskom ratu, ovaj kompleks služi najpre nemačkim nacistima, a zatim i ustaškoj vlasti, s obzirom da je Zemun pripao Pavelićevoj nakaznoj državi – NDH. U kasarni se nalaze neki drugačiji vojnici koji su širili zlo oko sebe i odatle odlazili na kaznene ekspedicije po Sremu koje su se okončavale stotinama surovo ubijenih ljudi. Autobusi i kamioni puni ustaša ulazili su i izlazili “po potrebi”. A ta potreba je bila stravična.Posle oslobođenja 1944. godine objekat je preuzela vojska nove Jugoslavije, JNA i u njemu je ostala do svog kraja, 1992. godine, sa krajem zemlje kojoj je pripadala.Objelat ipak nastavlja da bude u službi vojske nove države, Srbije i Crne Gore, pa zatim samo Vojske Srbije, sve dok nije postalo jasno da niti VS ima potrebe za njim, niti je tolikoj kasarni mesto u urbanoj sredini starog Zemuna gde su umesto baraka i stražarnica potrebne nove zgrade, prodavnice, šetališta…Tako je i bilo, na mestu natopljenom istorijom nikao je novi “habitus”. Istorija teče, formati se menjaju, a uspomene ostaju da se ne zaborave. Jer, valjan je samo onaj napredak koji u sebi sadrži i – poznavanje sopstvene prošlosti.
Izvor/foto: kaldrma.rs
