U Zemunu se retko kaže „idemo do reke“.
Kaže se – „idemo na Dunav“.
Za mnoge Zemunce Dunav nije samo voda koja protiče pored grada. On je tiha konstanta, mesto susreta i rastanaka, prvih ljubavi i poslednjih pozdrava. Uz njega se odrasta, sazreva, ćuti i pronalazi mir kada je najpotrebniji.
Starije generacije pamte drugačiju obalu – drvene čamce, ribare koji strpljivo čekaju ulov, decu koja bezbrižno trče po pesku i kamenju. Dunav je tada bio i izvor hrane, i put trgovine, i svakodnevni saputnik života. Danas je Kej uređen, pun šetača, biciklista i porodica, ali duh reke ostao je isti.
Postoje jutra kada magla prekrije vodu i grad izgleda kao da lebdi iznad tišine. Postoje večeri kada zalazak sunca oboji Dunav u zlatno i narandžasto, pa sve deluje sporije i toplije nego inače. U tim trenucima Zemun izgleda kao mali svet za sebe.
Dunav je kroz vekove donosio i radost i iskušenja – bio je put trgovine, ali i svedok poplava, promena i novih početaka. Ipak, bez obzira na vreme, on je ostao srce grada.
Mnogi će reći da Zemun bez Dunava ne bi bio isti.
Jer Dunav ovde nije samo reka – on je uspomena, navika i emocija.
