Pretraga
Close this search box.

Emil Zatopek – kako je “češka lokomotiva” završila na ulicama zemunske Altine

Tog trećeg septembarskog dana 1952. godine XV Letnje olimpijske igre bližile su se kraju. Na startu liniju najelitnije atletske discipline, maratona, izašli su najizdržljviji sportisti iz čitavog sveta. Najveće čuđenje, pak, izazvao je vižljasti proćelavi atletičar koji je veselo prilazio takmacima i srdačno se pozdravljao sa svakim od njih. U pitanju je bio dvostruki olimpijski pobednik Emil Zatopek, kome je ovo bila prva maratonska trka u karijeri.

Dva sata, dvadeset i tri minuta, četiri sekunde i 42 kilometra kasnije, Zatopek je na svojim prsima poneo još jedno olimpijsko zlato. Sa prethodna dva, na 5.000 i 10.000 metara, ušao je u istoriju kako jedini atletičar u istoriji koji je na jednim Olimpijskim igrama osvojio tri zlata u tri najteže atletske discipline.

Više od pola veka kasnije, njegovo ime poneće ulica u zemunskom naselju, ranije poznata pod pomalo opskurnim nazivom – Altina 33.

Atletski šampion koji je mrzeo trčanje

Po mišljenju mnogih najbolji trkač svih vremena, popularna „češka lokomotiva“, nadimak koji je poneo zbog neverovatne brzine i izdržljivosti u dugopuraškim trkama, čovek poznat široj pubilici po svom neobičnom izgledu i licu na kome se oslikavao bol, grč i napor usled svakog koraka, rođen je 19. septembra 1922. godine u Koprivnici u Čehoslovačkoj. Poreklom iz porodice skromnog imovinskog stanja, vrlo rano je počeo da radi, sa samo 16 godina. Posao kalfe u fabrici obuće „Bata“ omogućio mu je da pohađa večernju školu. Između posla i večernje škole sanja o životu učitelja. Na tom putu isprečile su se njegove loše ocene, ali i jedna trka.

Naime, budući atletski velikan u mladosti je mrzeo trčanje. U nameri da izbegne tradicionalnu majsku trku omladinaca, išao je čak toliko da je glumio da je bolestan. Na njegovo iznenađenje, profesor ga šalje kod lekara koji potrvđuje profesorove sumnje – Emil je glumio bolest. Revoltiran zbog toga što je postao predmet podsmeha zbog otkrivene prevare, Zatopek se odlučuje da ipak učestvuje u trci. Bez bilo kakve pripreme osvaja drugo mesto i shvata da trčanje uopšte nije loše. Nova zvezda atletike je rođena.

Krajem Drugog svetskog rata stupa u čehoslovačku vojsku koja ga uzima pod svoje i pruža sve uslove za svakodnevni iznurujući trening. Trči 50, 60, pa čak i 70 krugova po 400m radeći na svojoj izdržljivosti i brzini. U vreme svog najvećeg uspeha trči i do 100 krugova – 50 ujutro, 50 uveče. Ovakav rigorozni pristup treningu bio je revolucionaran za svoje vreme, kada je sport još uvek imao onu patinu amaterizma, ali će i otvoriti vrata čitavoj generaciji trkača u narednim decenijama menjaju atletiku zauvek.

Na prvo veliko takmičenje van zemlje 1946. godine u Berlinu, stiže iz Praga – biciklom. Iako iznuren posle „pedaliranja“ dugog 350 kilometara ostvaruje pravo malo čudo. U trci koja se održavala dan posle njegovog dolaska u Nemačku prestonicu, pred 60.000 posetilaca osvaja prvo mesto. Ipak, Emilov izlazak na veliku sportsku scenu biće Evropsko prvenstvo u Oslu iste godine, gde osvaja peto mesto na 5.000 metara.

Od trnja do zvezda…

Prve posleratne Olimpijske igre u Londonu 1948. godine, bile su i njegov ulazak u klub slavnih. Na trci na 10.000 metara osvaja svoje prvo olimpijsko zlato i postavlja novi olimpijski rekord. Nešto manje sreće imao je u trci na 5.000 metara gde, u vrlo teškim uslovima zbog kiše koja je padala prethodnih dana i trkalište pretvorila u kaljugu, osvaja drugo mesto iza Belgijca Gastona Raifa. Ova trka ostala je i u istoriji zbog toga što je krug pred kraj trke Zatopek bio u zaostatku 100 metara za vodećim trkačem. Poslednjim atomima snage izbija na samo čelo trke, koju će ipak izgubiti sa 0,2 sekunde zaostatka.

Ove Olimpijske igre bile su sudbinske za Emila i zbog još jednog događaja. Na njima je upoznao i zaprosio svoju suprugu Danu Ignarovu, češku bacačicu koplja. Pored zajedničke ljubavi prema sportu, vezala ih je još jedna zanimljivost – rođeni su istog dana i iste godine. Zatopek je kasnije pričao da je svoju životnu ljubav zaprosio kroz šalu – rekao joj je da bi bio red da, pošto su već rođeni na isti dan, da se i venčaju na isti dan. To se i desilo. Svečani čin venčanja obavljen je dva meseca posle Igara.

Tokom četiri godine između Igara, bračni par Zatopek marljivo trenira. Dok Emil trči svakog dana po čitav dan, čak i noću noseći lampu, u stopu ga prati i Dana. Nju je, ako je verovati anegdoti, Emil nekoliko puta tokom treninga nosio na leđima kako bi ojačao i poboljšao svoju izdržljivost. Ispostaviće se da je ovaj rigorozni tempo bio više nego plodan. Od 1949. do 1951. godine Zatopek učestvuje na 69 dugoprugaška takmičenja i osvaja svako od njih.

U Helsinkiju oboje osvajaju zlatne medalje – Dana postaje olimpijska prvakinja u bacanju koplja, dok Emil osvaja medalje na 5.000 i 10.000 metara.

Tu ipak ne staje. Kopkalo ga je kako izgleda trčati maraton, te se ni manje ni više nego na Olimpijskim igrama odlučuje da po prvi put učestvuje u ovoj elitnoj disciplini. Pričljiv i druželjubiv kakav je bio, 42 kilometara trke proveo je čavrljajući sa drugim takmičarima. To mu svakako nije bilo teško – govorio je čak šest svetskih jezika. Ostalo je zabeleženo da je jedan deo trke proveo u razgovoru sa TV ekipom švedske televizije koja je snimala trku. Prosto, trka mu je bila spora i dosadna, te ju je „kratio“ na ovaj način. Na kraju je pobedio sa velikom prednosti i, pride, oborio još jedan olimpijski rekord.

Tog 3. septembra 1952. godine postao je prvi i jedini atletičar koji je osvojio tri najvažnija atletska olimpijska zlata.

… I natrag do dubina rudnika uranijuma

U narednim godinama pred naletom nove generacije atletičara Zatopek polako pada u zapećak. Na Evropskom prvenstvu pobeđuje na 10.000m, ali trku na 5.000m gubi od ruskog dugoprugaša Vladimira Kuca. Kuc, pored titule evropskog šampiona ponosno nosi i laskavu titulu prve osobe koja je pobedila Zatopeka. Na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine učestvuje samo u maratonskoj trci, ali ne ostvaruje dobar rezultat – osvaja tek šesto mesto. Tom prilikom objavljuje i kraj svoje trkačke karijere.

Zatopekova ljubav prema atletici ipak ne zamire. Porodični dom Zatopekovih otvara vrata za sve sportiste koji su se zatekli u Pragu tih godina. Na profesionalnom planu, i dalje u aktivnoj službi u čehoslovačkoj vojsci, Zatopek napreduje do čina pukovnika.

Sve se menja 1968. godine kada SSSR izvršava napad na njegovu domovinu. Označen kao previše zapadnjački orijentisan i samim tim „državni neprijatelj“, u par dana Emil Zatopek gubi baš sve – oduzet mu je čin, izbačen je iz Komunističke partije Čehoslovačke i raspoređen za rad u komunalnoj službi kao čistač ulica. Njegov progon nastavlja se i u narednim godinama. Bez mogućnosti stalnog zaposlenja, na samoj ivici bede, prihvata posao u rudniku uranijuma. U strašnim uslovima rada, živeći u kamp-prikolici i daleko od voljene supruge, provodi sedam dugih godina.

Kada se napokon vratio kući, Emil Zatopek, nasmejani atletski heroj, bio je samo senka. Ono što nisu uspeli da slome rat i desetine, stotine, hiljade kilometara, slomila je velika politička nepravda.

Kako se Čehoslovačka oslobađala sovjetskog stiska, tako su Zatopeku polako vraćana prava. Krajem sedamdesetih dobija posao arhivara u praškom sportskom institutu. Naredne decenije živi skromno i povučeno sa suprugom. Tek sa padom komunizma krajem osamdesetih godina, Zatopek je potpuno rehabilitovan i ponovo se uključuje u sportski život kao jedan od važnih ljudi u sportskom savezu Češke.

Trčao je skoro do poslednjeg dana života. Sredinom novembra 2000. godine, usled godina i narušenog zdravstvenog stanja, doživeo je fatalni srčani udar i pao u komu iz koje se nikada nije probudio. Veliko srce Emila Zatopeka prestalo je da kuca 22. novembra 2000. godine. Sahranjen je 6. decembra u Pragu uz najviše državne počasti.

Ulicu u Beogradu, ovaj veliki sportista ali i beskompromisni humanista i borac za ljudska prava i dostojanstvo, dobio je 2004. godine.

Tagovi:

Pročitajte još: