Pretraga
Close this search box.

(FOTO) ISTORIJA ZEMUNA: CRKVA KOJA JE SRUŠENA DO TEMELJA

Leto 1955. godine bilo je vrelo ali i poletno: beogradski “majstori” zasukali su rukave i punom parom ruše.

Uz pesmu i lupanje macola ubrzo su do temelja sravnili jednu veliku crkvu, simbol Zemuna, tačnije njegovog Novog grada, kako je nazvan stari nemački kvart Francštal.

Nije imao ko da brani crkvu od rušenja. Bila je nemačkih ruku delo, a zna se kakva je bila sudbina Nemaca posle Drugog svetskog rata zbog masovnih zločina nacista u toku rata.

A kako bi i prošao onaj ko bi se suprotstavio rušenju nemačke bogomolje u slobodnom Zemunu u komunističkoj Jugoslaviji, nije teško zamisliti.

Uostalom, ta crkva nikome nije trebala. Za Jugoslovene željne slobode, ona je predstavljala napušteni simbol naroda koji je pokušao da ih porobi.

Krunila se cigla, pucale su grede, padale ikone i statue… To je bio poslednji, simbolični i arhitektonski pad starog Francštala. Desetak godina ranije događale su se mnogo bolnije i krvavije stvari. Slatka pobeda i gorka osveta, ukratko rečeno. Mada, nije bilo sve crno-belo, kao ni u jednom ratu.

Nemci su proglašeni kolektivno krivim narodom i oni koji nisu sami otišli, skupo su to platili.

Takvo je to vreme bilo, iako je danas nezamislivo da se bilo koji narod kažnjava zbog greha svojih glavešina ili, u ovom slučaju, čak i onih sunarodnka koji su politiku potlačenja Evrope smislili u dalekom Berlinu. Ali, bio je to toliko strašan i krvav rat da je konačna pobeda donela slavu i pravdu herojima, a osveta bol i patnju poraženima.

Nije pomoglo ni to što su se već tada čula i mišljenja da su upravo Nemci u Zemunu zaslužni zbog toga što ustaška ruka nije zbrisala Srbe, kao što joj je to uspevalo malo zapadnije, s obzirom da je Zemun pripao čudovišnoj ustaškoj NDH kada je Hitler krojio novu mapu poražene Jugoslavije.

Nemci su pre rata, čak vekovima ranije, činili značajan udeo u stanovništvu Zemuna. Tridesetih godina XX veka bilo ih je oko 8.000.

Svi oni su ujedinjenjem Zemuna i Beograda krajem 1918. godine postali – Beograđani. U centru Zemuna, faktički još uvek grada, živelo je imućnije stanovništvo, nemačko i srpsko-hrvatsko (u Kraljevini se bezuspešno nastojalo da se ove dve etničke skupine nekako podvedu pod jednu). Međutim, onaj, da kažemo, niži sloj Nemaca, imao je “svoj Zemun” – a to je bio čuveni Francštal, kvart nastao početkom 19. veka.

Snimak rušenja: na krovu se vide mladi ljudi koji već macolama demoliraju prvi od dva tornja

Francštal je deo Zemuna koji je izdvojen od centra, a protezao se duž današnje Prvomajske ulice. Primetno je da se tu još uvek nižu prepoznatljive sremačke ili “švapske” kuće i sve podseća na neko vojvođansko selo. Još ima kućica koje prkose soliterima, simbolima posleratne obnove.

U suštini, to i jeste bilo selo, meštani su imali dosta zemlje i vredno su se bavili poljoprivredom i stočarstvom. Friški sir, mleko i jaja koji su izjutra stizali na zemunsku pijacu, dolazili su često baš iz Francštala. Kao znak svog identiteta i u skladu sa običajima krajem XIX veka podigli su lepu i skladnu katedralu.

Tamo gde se danas nalazi OŠ “Petar Kočić” nećete naći nikakav trag ovog jednom impresivnog zdanja.

A baš tu nalazila se crkva Svetog Vendelina koja je 1955. godine do temelja srušena.

I to je bila posebno lepa crkva, u gotskom stilu, sa dva tornja. Stare slike Francštala deluju tako nestvarno kada ih danas pogledate…

Ostalo je nepoznato za istoriju Beograda ko je naredio da se crkva do temelja uništi, mada se veruje da bez saglasnosti i odobrenja vrhovnog vođe tadašnje zemlje, Josipa Broza Tita, tako nešto u to vreme ne bi moglo ni pod razno da bude učinjeno.

Dakle, da nije bilo tog krvavog rata, u Novom gradu verovatno bi se još mogao čuti nemački jezik, među bakama i dekama, a ova crkva bila bi verovatno ponos svih Zemunaca.

Ali, možda možemo samo da zamislimo i šta bi se desilo da, posle svega, vlasti 1955. godine ipak nisu odlučile da sruše svetinju što je bio presedan i u ratu, a kamoli u miru, posebno što je od kraja rata već bilo prošlo punih deset godina.

Moguće je da bi, lišena pastve, verovatno danas stajala napuštena poput mnogih nemačkih crkava širom Vojvodine koje nisu bile ni pipnute.

Ostala je tako samo priča povezana sa vremenom koje polako bledi iz uspomena svih.

Ne samo o iščezloj arhitekturi već i o ljudima koji su tu stanovali, radili svoj posao i živeli dobro. Nesumnjivo je da su tokom okupacije živeli još bolje. Mnogi od njih sigurno su se rado priključili nacističkoj mašineriji. Ali, na sreću, bilo je i Nemaca koji su se oduprli zlu nacizma, preživeli i posleratnu represiju, i pamtimo ih danas kao ugledne Zemunce.

A od crkve Svetog Vendelina ostale su retke razglednice i stare slike. I jedan delić stuba, koji je sačuvan i izložen u dvorištu katoličke crkve u Zemunu.

 

 

 

Tagovi:

Pročitajte još: