Hazena je sport koji se u Srbiji više ne igra, a u jednom trenutku, i to u međuratnom periodu od 1921. do 1941. bio je i te kako popularan.
Osnovna ideja za ovu igru loptom nastala je još 1905. godine u Češkoj.
Dobila je naziv od češke reči hazeti što znači baciti. Najsličnija savremenom rukometu, hazena se igrala na otvorenom terenu pravouganog oblika, veličine 48 sa 30 metara, utakmica je imala dva poluvremena u trajanju od po 25 minuta, a ekipa se sastojala od sedam igrača, uključujući i golmana.
Iako su hazenu mogli da igraju i muškarci i žene, u Srbiji je ona postala isključivo „ženski sport“, za koji se kod nas pojavio interes u godinama posle Prvog svetskog rata. Igru koja je već bila odomaćena u Hrvatskoj i Sloveniji, u Beograd je doneo Čeh Karol Stanjek.
On je okupio momke i devojke, svoje zemljake, i oformio mešoviti tim hazene.
Kako nisu imali obezbeđen teren, obratili su se upravi Beogradskog sportskog kluba BSK, sa molbom da im omogući da igraju na njihovom terenu. Igra se učinila interesantnom, pa je 1921. godine osnovana ženska hazena sekcija pri BSK, a ubrzo i pri Sportskom klubu „Jugoslavija“.
Između hazena timova ova dva kluba postojalo je jednako rivalstvo, kao i među fudbalskim timovima.
Prva zvanična utakmica odigrana je iste godine između ekipa BSK-a i „H.A.K.O.A.H“, jevrejskog sportskog tima iz Zemuna. Da je hazena dobro prihvaćena na ovim prostorima pokazuje i podatak da je već 1924. godine osnovan Hazena savez Jugoslavije i održano prvo državno prvenstvo.
Hazenu su najpre prihvatile sestre poznatih fudbalera. Među uspešnijim igračicama i promoterkama hazene bile su i Desanka i Sofija Popović, sestre Svetozara Kike Popovića, fudbalera BSK-a i prvog hazena trenera.
Brat jedne od najboljih hazenašica Beogradskog podsaveza, Emilije Jovanović, centra tima „Jugoslavije“, bio je fudbaler istog kluba Dragan Jovanović, takođe i hazena sudija, koji je nadimak Žena dobio zbog svog dopirnosa razvoju ovog ženskog sporta kod nas. 
Interesantno je danas kroz tadašnju štampu pratiti oglase lične prirode, jer se vrlo često nailazi na podnaslove Sportska svadba ispod kojih slede objave povodom venčanja neke članice hazena tima sa njihovim fudbalskim kolegom.
Posebnu pažnju skreće čestitka objavljena u Vremenu, 1929. godine, upućena Desanki Popović i njenom suprugu, fudbaleru BSK-a, Janku Rodinu, povodom rođenja sina, koja se završava šaljivom opaskom „da se za sada još ne zna da li će novi sportista igrati u napadu ili u odbrani, pošto se roditelji ne mogu da slože u ovom komplikovanom pitanju“.
Popularnost hazene je rasla i iz jednog praktičnog razloga: igrala se na otvorenom i nije zahtevala salu, a i jednostavna sportska oprema nije bila preskupa, za razliku od nekih drugih sportova, koji su upravo zbog skupe opreme bili rezervisani za privilegovani, bogatiji sloj društva, poput jahanja, golfa, tenisa, itd.
Međutim, u još uvek patrijarhalnom društvu bilo je teško održati dovoljan broj sportistkinja u klubu, jer su roditelji nerado dozvoljavali ženskoj deci da se „razgolićuju“ u sportskim dresovima, budući da se oprema hazenašica sastojala iz sportske majice i suknje iznad kolena, što se u ono vreme smatralo neprimerenim „slobodnim“ izgledom.
Još veći problem je nastajao kada je trebalo povesti devojke na neku utakmicu van grada, jer se obično moralo van kuće i prenoćiti.
I sama štampa je imala udela u stvaranju negativne slike o hazenašicama. Iako su se u dnevnim novinama i nedeljnim žurnalima oglašavali sportski poslenici, lekari i profesori Medicinskog fakulteta, preporučujući blagotvorno dejstvo bavljenja sportom ženskim osobama, posebno devojkama koje dosta vremena provode sedeći u školskim i studentskim klupama i kancelarijama, na prvom mestu gimnastikom, ali i hazenom, tenisom i plivanjem, bilo je i negativnih članaka.
Provokativni i senzacionalistički napisi su prenosili kako su muški gledaoci koji su najčešće činili 85% publike, komentarisali izgled i sportske dresove igračica, pokušaje da se umesto suknje nose kratke pantalonice i omalovažavali brzinu, spretnost i preciznost devojaka.
Da je i među sportskim radnicima bilo onih koji nisu blagonaklono gledali na sve veću popularnost hazene govori i novinski članak iz 1925. godine koji je potpisao arhitekta Boško Simonović, koji je kao selektor predvodio našu fudbalsku reprezentaciju na svetskom prvenstvu u Montevideu.
Poznatiji po nadimku „Boža Dunster“, on nije imao lepo mišljenje o ovom sportu, smatrajući da nije najpodesniji za zdravlje ženske omladine. Hazena nema onoga što je bitno za lepi pol. Ona nema eleganicje, ni gracioznosti što treba svaki ženski sport uglavnom da ima, pisao je.
Osim toga, zabrinut je i kako veliko naprezanje utiče na žensko telo, a posebno ga brine kakve posledice će bavljenje ovako grubim sportom sa mnogo udaranja i guranja, imati na ženske grudi.
Međutim, devojke nisu marile za negativne komentare. Oslobođene stega, povezane ženskom solidarnošću i podsticane bodrenjem rodno emancipovanih roditelja, nastavile su da vredno treniraju i uporno promovišu delotvornost bavljenja sportom kod „slabijeg pola“.
Tako je i reprezentacija Jugoslavije, doduše sastavljena uglavnom od igračica iz Hrvatske, osvojila prvo mesto na svetskom prvenstu u Londonu 1934. godine.
Drugi svetski rat zaustavio je zauvek razvoj hazene, i poslao u zaborav pvu neverovatnu sportsku “epizodu” naše isrorije.
Ipak, učešće sve većeg broja žena u najraznovrsnijim sportovima, koje svakim novim rezultatom i rekordom pokazuju da su sposobne i spremne za nove izazove i postignuća, kao da je najlepše nasleđe tog nekadašnjeg ženskog “probijanja leda”, zvanog Hazena.
