Na društvenim mrežama ste sigurno videli njegove fotografije, a i ako niste sa zadovoljstvom ćemo Vam predstaviti ovog mladog Zemunca, koji je izvor inspiracije pronašao u svom rodnom mestu. On je kako kaže za sebe pisac u pokušaju, ali i umetnik čije oko beleži najlepše fotke našeg Zemuna.
Njegovo ime je Semir Zeljković, a svet oko njega je fotografija.
-Odakle se rodila ljubav prema fotografiji i pisanju?
Ljubav prema fotografiji rodila se još u detinjstvu kada sam na poklon dobio mali Canon fotoaparat na film, koji su, tada svi, popularno zvali „idiot“, pa sam tako išao okolo i fotografisao, najčešće, svoje ukućane, ali kao i svaka dečija zabava, posle nekoliko ispucanih filmova, taj sam aparat ostavio po strani i nisam se mnogo bavio fotografijom, osim možda, na ponekom putovanju, da bi, pre nekoliko godina, preko moje prijateljice, koja je profesionalni fotograf, igrom slučaja došao u dodir sa pravim, profesionalnim aparatom i celokupnom fotografskom opremom, te je to bila velika prekretnica u mom životu i nešto što je obeležilo ovih nekoliko godina unazad. Sada, opet, idem unaokolo i fotografišem, ne samo svoje ukućane, kao nekada, već sve ono zanimljivo što mi zapadne za oko.
kad malo bolje razmislim, mogu slobodno da kažem, kako je fotografija pronašla mene, a ne ja nju i hvala joj što me je tražila.
Što se pisanja tiče, to je jedna, malo, klasičnija priča, pred kraj srednje škole, jednoj sam devojci pesmu napisao i eto, to je bilo dovoljno da se zarazim pisanjem. Nedugo zatim sam napisao još jednu i tako, malo po malo, obuhvatajući najrazličitije teme, nastala je moja zbirka pesama, pod nazivom „Za koga je treći kolač?“, koja je objavljena pod kraj 2017-e godine.
Vremenom sam smanjio slaganje rima, ali sam nastavio pisati, uglavnom u kratkoj formi, jer smatram da je najvažnije u što manje reči, što više toga reći.
-Gde nalazite inspiraciju?
Inspiracija je u meni i svuda oko mene. Ono što osetim to ću fotografisati, a o tome ću i pisati. Sve je osećaj.
Sa fotografijom je lako, za solidnu fotografiju dovoljni su oko, telefon sa kamerom ili bilo kakav fotoaparat, zavisi šta mi je u tom času pri ruci, a uvek nešto jeste, da bi zabeležio primećeno, tada sav posao odradi prelamanje zraka kroz sočiva, koji pada na senzor osetljiv na svetlost i u deliću sekunde stvara se umetnost i nešto što je bilo ostaje zauvek sačuvano od zaborava, dok za pisanje, olovka i papir nisu dovoljni.
Reči se same ne pišu, prvo ih rodiš, pa tek onda prodišu.
Volim da pišem, ali morate znati da je to pisanje đavolski težak posao i da je rezervisan, bar kad sam ja u pitanju, za neke dane kada je loše vreme i još lošije raspoloženje. Tomas Man je rekao „Pisac je osoba kojoj pisanje pada teže nego drugim ljudima.“
Svakako me ljudi više po fotografijama prepoznaju, više fotografišem nego što pišem, jer kad mi se ukaže prilika da biram između sedenja nad listom papira, sa olovkom u ruci, noseći oreol od dima oko glave i rudarenja po sopstvenoj duši ili izlaska napolje u život… Biram život!- sponosom izgovara Semir.
Neko reče, a ja se složih „Fotografija je priča koju ne uspevam da ispričam rečima.“
-Zašto baš Zemun?
U Zemunu sam rođen i živim, to je moj grad i to je ono jedno, jedino mesto na svetu koje zovem dom.
-Da li u Zemunu postoji nešto što biste fotografisali, a još uvek niste?
Zanimljivo je da sam, svaki ćošak Zemuna, upoznao tek kada sam kupio fotografski aparat, svaki slobodan trenutak sam koristio za šetnju i škljocanje, tako da sam , manje-više, fotografisao baš sve, ali Zemun je nepresušna inspiracija i uvek će se pojaviti neki novi ugao iz kog se može izvući, nesvakidašnji, kadar. Ugao, koji će učiniti da nešto što je već mnogo puta fotografisano izgleda sveže i drugačije.
Ukratko, moje omiljene fotografije Zemuna su one koje ću tek napraviti.
-Kakvi su Vam dalji planovi?
Glavni plan, vezano za umetnost, verujem da Vas to najviše zanima, bi bio da napravim izložbu fotografija, bilo bi divno na Gardošu u kuli, naravno ukoliko bi se pronašli ljudi zainteresovani za organizaciju jednog, takvog umetničkog događaja.
Razmišljam, ponekad i o reizdanju zbirke pesama, ali to mi trenutno nije prioritet, već više onako, neka tiha želja.
Nekih, posebno, velikih životnih planova nemam, jer kao što Džon Lenon reče „Život je ono što se dešava, dok mi pravimo planove za život.“
Pa eto, nek se dešava…
-Opišite Zemun u nekoliko rečenica, šta je prvo što Vam padne na pamet kada neko spomene ovaj deo grada?
Prvo što mi padne na pamet kada neko pomene Zemun, ma gde god se u tom trenutku zatekao na kugli zemaljskoj, je Oračka ulica u kojoj sam odrastao, živim, gde sam napravio prve fotografije i napisao prve pesme i priče. Ulica iz koje sam poalzio u svet i u koju sam se, uvek, vraćao, zatim ljudi, jedan grad čine ljudi, a Zemunci su posebna sorta. Tu je zatim i Bežanijska ulica u kojoj imate ili ste bar nekada imali mogućnost nabaviti, apsolutno sve što bi vam bilo potrebno, zemunski park u jesen je posebna vrsta čarolije, labudovi na Keju, zalazak sunca sa Lida ili onaj zalazak koji se može videti samo u junu na kraju Keja kod Kajaka, pogled sa kule na Gardošu, čitav grad na dlanu, riblji specijaliteti kod „Šarana“, najbolja pljeskavica u kafani „Vardar“ koja više nepostoji. Ima nekih stvari i ljudi, kojih se takođe setim, a kojih na žalost više nema, a koji su svakako činili moj Zemun, jer…
Zemun je grad sa dušom velikom kao Dunav. Zemun je poseban način i stil života.
Poznajem ljude, stare Zemunce, koji, recimo, nisu prešli „preko reke“, 25 i vše godina, ali da biste to razumeli, morate biti iz Zemuna- kaže ovaj ponosni Zemunac.
