OVDE SE PRVO RADI, A ONDA UŽIVA
Kada smo ga, oznojanog i zagrejanog zatekli usred posla, dok smo se primicali iz prijatnog hlada do osunčane bašte, upitali smo ga kako se uživa na Lidu. Odbrusio nam je, iskreno i dobronamerno, da prvo mora i te kako da se radi – priroda mora da se ukroti, trava da se pokosi, pa tek onda da se raspali roštilj.
- Stric i strina su još 60-tih ovde imali kućicu, pa sam je ja otkupio 1997. godine i od tada sam stalno ovde, naročito leti. Nije mi teško da dođem posle posla i da ceo dan radim ovde. Supruga se nekad ljuti i kaže „dosadan si više s tim ratnim ostrvom“. Posla ima puno. Oni koji su kupovali kuće samo zarad uživanja, brzo su pobegli i za sobom ostavili, haos, rastinje i đubre – priča Dača.
Dača je toliko posvećen da je prvi uveo solarne panele, pa tako ima i struju. Na limenom krovu nalaze se dva solarna panela. Beton je zabranjen, a veliki jasenovi drže kuću svojim krupnim i razgranatim korenjem. Uz kapiju se grana i loza, stara oko 30 godina. - Šuma nas štiti od vetrova, pa oluje ovde i nisu tako strašne kao što se misli – dodaje on.
Ko rano rani, ovde može da zatekne sivu čaplju ili ugleda orla belorepana, a uveče su mogući susreti sa kolonijama slepih miševa. Danju je mirno, ne čuje se ništa sem pomalo ljudskog žamora. Noću, pak, tišinu često ometa muzika sa splavova peko puta, na Keju.
Sledeći komšija na kojeg smo naišli je Milojko Novaković, penzioner. Zatekli smo ga takođe u bašti, usred posla, dok pokušava spasiti ono što se spasiti može. - Poplava je sve uništila. Kad su bile one velike kiše, voda je nadošla sve do prozora i vrata. Inače ovde sve uspeva, krompir, luk, boranija, krastavac, paradjz… – nabraja nam Milojko.
U kućici boravi samo danju. - Prestao sam da noćim otkad mi je supruga umrla i otkad ovde dolazim sam – dobacuje nam u prolazu, već umoran od priče.
DA NIJE POPLAVE, NE BI BILO NI NAS
Nije nimalo prijatno kada sve ono što ste u toku jedne godine sređivali naredne bude potpuno potopljeno, pa do svog imanja stižete čamcem. Ali, takva je priroda, takvo je ostrvo. - Poplavama možemo da zahvalimo, jer smo zbog njih i mi tu. Da je ovo stabilan teren, odavno bi ga neko okupirao i izgradio ko zna šta na ostrvu – pričaju Zemunci.
Par koraka dalje, u susednoj bašti, sedi veselo društvo i pravi krompir salatu. Predvodi ih Vule, zvani Robinzon, najstariji stanovnik ostrva. Radio je u industriji „Zmaj“, a na ostrvo došao 1989. godine „umoran od betona i televizije“. Tu je i nešto mlađi Gaga koji je na ostrvo pobegao kriznih devedestih i tu željno iščekuje penziju.
Na komentar kako su veseli, pokazuju nam na kazan za rakiju. - To je naša „vesela mašina“ – objašnjava Gaga.
Pored plastenika u kojem sadi štošta, Gaga ovde gaji i kvočke. Kada mu se jedno jaje pred nama slučajno razbilo, videlo se da ovo jaje ne može da se poredi sa onim iz rafa – žumance je bilo izuzetno žuto, zdravo i kompaktno. Gaga nije mario za štetu, u rukama je već držao gomilu jaja, ali su se kokice probijale kroz ogradu zureći u svoje nesuđeno potomstvo.
A nisu nimalo naivne, kaže Gaga, naučile su da koriste sve cake koje im je napravio da bi sačuvao hranu od pacova i ptica. Prvo moraju da stanu na platformu, da bi im se otvorila hrana. Ne mora danima da ih posećuje, one će biti žive i zdrave.
Na ostrvu je raj, tvrde, samo se za jedno treba pobrinuti.
PRVA POMOĆ PRI RUCI
Kako je ovo ipak divljina, izletnici moraju da imaju i malu kućnu apoteku. Razni insekti uživaju u ovom polumočvarnom okruženju, obletali su nas ogromni stršljeni, a komarci caruju. Zato, Gaga i ekipa imaju razne kremice, a stručni su i da pomognu, da ne shvati neko pogrešno…
- Bila je ovde jedna TV novinarka da pravi prilog, a nije se namazala protiv komaraca. Iako se nije dugo zadržala, prošla je ovde sva u pečatima, izujedana. Meni je bilo žao pa sam se ponudio da joj namažem svoju kremu. Žena je htela da me ubije kad je saznala – kroz osmeh se priseća Gaga.
Veliko ratno ostrvo je zaštićeno prirodno dobro i sojenice poput ovih podignute su bez ikakvih dozvola. Ipak, oni koji u njima redovno borave, brinu i o prirodi okolo. Zbog njih, taj deo ostrva zaista deluje poput raja o kojem su do sada izveštavali i brojni svetski mediji. Problem su oni koji se samo okrenu i odu kad im dosadi, ostavljajući iza sebe hrpu đubreta.
Iako nismo naišli na mnogo takvih prizora, jer u naselju žive uglavnom alasi i istinski zaljubljenici u prirodu koji čak i kad Dunav zaledi na ostrvo stižu preko Save. I ničega se ne plaše, jer je divljina njihov spas i utočište od svega što ih čeka na prestoničkom asfaltu. - Telegraf
