Ljiljana Blagojević je ceo život provela u Zemunu. Iako se nekoliko puta selila, to je uvek bilo u prečniku od – nekoliko metara. Iz jedne ulice koja se dodirivala sa drugom. Uvek na istoj, nikada na drugoj strani.
Kao što je prvakinja Drame nacionalnog pozorišta postojana u životnim stavovima, tako je, bez sumnje, ostala čvrsta i u opredeljenju – jednom Zemunka, uvek Zemunka. Glumica, ovekovečena brojnim nagradama i esnafskim priznanjima, odrastala je u vremenu kada je on bio poseban grad. Kada su avetinjske peščare delile Zemun i Beograd, a spajali ih, što je gotovo nepoznato široj javnosti – trolejbusi broj 15.
Zemun je grad na Dunavu, a to je ono što mu daje poseban kvalitet. Ničim sputana širina, prostranstvo kome kraja nema čini da čovek bude slobodnije, humanije biće. Možda je doba Ljiljaninog odrastanja u Tvorničkoj ulici materijalno bilo oskudnije, ali nije bilo dileme oko nekih stvari. Znale su se jasno tačke svetlosti i zone mraka. Razlikovalo se dobro i zlo. Lupeži od domaćina. Ljudi od neljudi.
Još kao gimnazijalka, sa Kule Sibinjanin Janka uživala je u zemunskom pejzažu. Stare kuće, obale, mansarde, brodovi, kapele, crkve… I taj moćni Dunav koji se, tu, iza ćoška, sreće sa Savom, grli je i nastavlja dalje.
Glumica renesansne lepote i snažnog intelektualnog i moralnog naboja nikada ne bi pristala da boravi tamo gde nema velike vode, jer ona, uverena je, ima magičnu moć. Ljiljana Blagojević danas živi u neposrednoj blizini najvećeg zemunskog šetališta i njoj nadraže ulice – Zemunskog keja.
– To je istovremeno šetalište i ulica. Sa jedne strane su stare zemunske kuće i kafane, sa druge nadolazi snažan, umirujući, ali u momentima i opasno uznemireni Dunav. On je tu da ljude snaži, neprestano im dajući snagu i životnu radost. Kada vodostaj pređe prirodnu crtu staništa, to je upozorenje ljudima na prolaznost. Od nekada dominirajućeg hotela „Jugoslavija“ do „Stare Kapetanije“ srećete ljude iz, kako bi se reklo, realnog života, ali i one koji su podalje od dnevne stvarnosti. Spokoj zemunskih pecaroša i nespokoj ljubavnika. Pod otvorenim nebom, na istoj sceni zajedno alasi i čamdžije, penzioneri i uzburkana mladost. Galerija različitih likova i situacija. Nedaleko od Keja je nekadašnja zgrada Narodnog pozorišta u Zemunu, a sada „Madlenijanum“. Na Keju je i Kapetanija, u njoj Likovna galerija i izložene umetničke tvorevine. Prema Ušću su idealne biciklističke staze dužine oko dva i po kilometra. Kej je idealno mesto za sve koji neguju kućne ljubimce. Posebna dragocenost jeste to što se uz ovu ulicu razbaškarila čuvena zemunska pijaca. Za mene ona je znak domaćinskog, zdravog odnosa prema životu. Kada se iz okolnih sremačkih sela sjate vredni ljudi, na tezgama se nađu tegle sa ajvarom, čvarci, sremački sir… Na tom mestu shvatate da je ovo narod koji nikad neće biti otuđen. Tu i najusamljeniji čovek može da preboli svoju samoću, baš kao i na Zemunskom keju – kazuje glumica.
Za Operu na Trgu
Ona je mišljenja da je zemunski korzo dotakao oštro sečivo tranzicije.
– Kakvo je društvo, takvi su i ljudi i ulice. U jednom trenu podvučena je crta i uspostavljena su pravila igre za koja niko ne odgovara. Mnogi su razočarani. Zato mi je logično što na ulici srećem tužne ljude. Ili veštački nasmejane. Život se sa šetališta seli na noćne splavove. Novo vreme dobilo je novu mladost. Nažalost, pojavljuju se agresivni ljudi. Nikada ne znate ko i kakav okidač može da pritisne i da izgubite ono najvrednije što imate – život. Treba se sklanjati od takvih. Nije to nikakav kukavičluk, to je mudrost i oprez – objašnjava umetnica.
Lako uspostavljanje novih poznanstava za glumicu je glavna karakteristika beogradskog duha, ali to može da bude i veoma opasno. Jer, u ovom ataru prevlađuje sposobnost ka brzom i lakom zbližavanju. U komunikaciji početno „vi“ brzo sklizne i pretoči se u neposredno „ti“.
– Beograd, za razliku od ostalih gradova, krasi lakoća kontakta i prijateljstava. Beograd je otvoren grad. Sa te strane, mogu da mu pozavide i veće metropole. Ono što bi, svakako, trebalo da bude prioritet u razvoju grada jeste izgradnja metroa i poboljšanje rada gradske čistoće. Isto tako, bez obrazovanja, kulture i ekološke svesti ne možemo napred. Obnova ulica je u redu. Zdanje nove Opere, po njenom shvatanju, svakako treba da bude u centru.
– Besmisleno je forsirati ideju o izgradnji Opere pored reke i kao uzor pominjati sidnejsku operu. Da li je poznato da sidnejska opera radi tri meseca u godini i nema stalno zaposlene. Ako je urbanistima toliko stalo da u Novom Beogradu izgrade neku zgradu, neka je grade. Operu neka ne diraju, za nju je idealno mesto na Trgu Republike. U tome je saglasna ogromna većina umetnika – ističe ona. Ono zbog čega strahuje jeste da Zemunski kej ne zapliva u vode kiča i blještavila.
– Dunav koji se lenjo valja i njegove velike vode su ogromna blagodet. Plašim se da se taj prostor ne pretvori u estradu. Zemun mora da zadrži gospoštinu koju je oduvek imao. Nekada davno, napredni Beograd je dolazio u Zemun kao pogranični grad. Da vidi novitete koji su stizali iz Evrope – naglašava Ljiljana Blagojević.
