Slavko Radović, nekada izvanredni golman više klubova u Jugoslaviji, seća se starih dana.
Osamdesetih godina prošlog veka u šampionatu Jugoslavije bilo je nekoliko izvanrednih čuvara mreže. Slavko Radović jedan je od njih. Branio je gol više klubova, ali posebno se istakao u zeničkom Čeliku i Zemunu. Mogao je da brani mrežu bilo kojeg jugoslovenskog kluba, ali sudbina je često mešala karte. Čuvao je gol OFK Titograda, Budućnosti, Slobode Užice, Lovćena sa Cetinja, zeničkog Čelika, budvanskog Mogrena, Zemuna, nikšićke Sutjeske, kruševačkog Napretka, te kotorskog Bokelja. Danas se može reći da se pretpostavlja samo koliko je mladih ljudi bavilo se fudbalom i golmanskim umećima zbog njegovih nezaboravnih parada.
Rođen je u Titogradu 11. novembra 1963. godine i logično je bilo da svoju plodonosnu karijeru započne u glavnom gradu Crne Gore.
– Počeo sam sa svojih 14 godina u predgrađu tadašnjeg Titograda, u Crvenoj stijeni. U klubu gde su stasavali Dragoljub i Branko Brnović, Milonja Đukić… Tako su počeli naši fudbalski koraci, a mnogi smo otišli daleko – započeo je kazivanje Slavko Radović.
Možda svoja najbolja izdanja imao je u dresu Čelika. U Zenici je u takmičarskoj 1988/89. godini branio svih 34 utakmice. Zanimljiv podatak.
– U Zenici je bilo najlepše. Pravi fudbalski grad. Za fudbal se živelo. Tamo je bilo milina nastupati. Sada je jako tužno u kakvom stanju se Čelik nalazi – podvlači on.
Bajkovito su izgledale utakmice protiv najvećih klubova.
– Svaku utakmicu posmatralo je između 15 i 20 hiljada gledalaca. Bila je borbena i sadržajna igra, motiva nije nedostajalo. Bilo je milina, da se danas ne može ni zamisliti kako je tada bilo – priznaje Radović.
Branio je i u Zemunu, nije to daleko od Topčiderskog brda, a maštao je da stane na gol jednog od velikana.
– Tih godina, dok sam još bio u Čeliku, stigao je poziv iz Partizana. Međutim, ne znam zašto do realizacije dogovora nije došlo, angažovali su Gorana Pandurovića. Ostalo mi je to neostvareni san. Bio sam veliki navijač Partizana, ali moja želja nikada se nije realizovala – setno će Radović.
I reprezentacija Jugoslavije imala je sjajne čuvare mreže. U ono vreme ko god bi dobio priliku umeo je da opravda poverenje. Njemu se nije posrećilo da ostvari reprezentativni status.
– Normalno da žalim zbog toga. Pred Mundijal u Italiji 1990. pozvani smo Tomsilav Ivković, Fahrudin Omerović i ja. Međutim, u Italiju je otišao Dragoje Leković, kao mlađi i perspektivniji – nastavlja on.
U današnje vreme čuvari mreže njegovih vrednosti gospodare na golu najvećih evropskih klubova, a on je svoju karijeru priveo kraju u Sutjesci, Napretku, te Bokelju. Ipak, pamte ga ljudi. Ne mogu se one čudesne parade zaboraviti.
– To godi. Kada se setim šta je sve bilo i kako je bilo. Nije uzalud sve proteklo. Mnogo toga se zaboravilo, ali kada se čovek mislima vrati u prošlost, mnogo toga treperi pred očima. Bilo je lepo, mnogo je uspomena – kazuje Radović.
U ono vreme bilo je mnogo vrhunskih golmana. U Zvezdi Branko Davidović i Stevan Stojanović, u Partizanu Fahrudin Omerović, u Dinamu Dražen Ladić i Marijan Vlak, u Hajduku Mladen Pralija i Zoran Varvodić…
– I Rijeka je imala Maura Ravnića, pa tuzlanska Sloboda Peštalića, Sarajevo Đurkovića, onda Čobo Janjuš. Vojvodina je imača Čedu Marasa, sa njim su bili šampioni – nastavlja Slavko Radović.
Posvetio se trenerskom pozivu, radio je u Crnoj Gori, ali i u inostranstvu. Može još mnogo toga da da najpopularnijem sportu.
– Milina je raditi sa mlađim sportistima. Hoće da pitaju, radoznali su. Meni nije teško da im pomognem, objasnim, da kažem šta da rade, kako da se ponašaju. Mladi hoće da uče – tvrdi nekada sjajni čuvar mreže.
Kada će Sutjeska ili Budućnost da ostvare nešto više na međunarodnoj sportskoj sceni?
– I Budućnost i Sutjeska rade na tome, ali nemaju dovoljno sreće. Prođu jedno ili dva kola u kvalifikacijama i nemaju snage za nešto više. To je na rukovodstvima tih klubova da vide gde je zapelo, šta činiti da se ode dalje – dodaje.
Ne skriva kako je dobio nadimak Škurta.
– Kao mališan bio sam nestašan. Kod nas se govorilo: ’Pogledaj ga, kako kurta!’ Neka baba prišila mi je ’š’ i ostao sam Škurta. Ne ljutim se, neka ga – pojašnjava Radović.
Ne čuje se često sa asovima koji su špartali terenima širom Juge kada je on branio.
– Ne čujemo se često. Međutim, uvek kada nađem vremena odem do Zemuna ili u Zenicu. Tamo sam bio bar desetak puta. Sretnem nekog od one stare raje, ispričamo se, evociramo uspomene i idemo svako svojim putem – govori Radović.
Ostaje nam samo da se prisećamo jednog zlatnog vremena, punih stadiona i čuvenih parada Slavka Radovića. I da se nadamo da stasavaju neki novi Radovići, svesni da će biti teško naslediti onog nekadašnjeg.
