Dvanaestog februara 1994. godine preminula je jedna od najvoljenijih jugoslovenskih glumica, Rahela Ferari.
Njene uloge u filmovima poput „Davitelj protiv davitelja“ i „Tesna koža“, kao i u kultnoj seriji „Grlom u jagode“, i dalje su žive u sećanju publike. Ipak, iza osmeha na sceni, krila se priča o gubicima i neizbrisivoj boli koja ju je pratila kroz život. Rođena kao Bela Marija Rozalija Rohel Frajnd 27. avgusta 1911. godine u Zemunu, odrasla je u skromnoj jevrejskoj porodici. Njeno detinjstvo bilo je obeleženo siromaštvom, ali i maštom koja ju je vodila u svet umetnosti.
U nedostatku igračaka, sate je provodila posmatrajući mrave i zamišljajući njihove avanture, gradeći u sebi osećaj za priču i scenu. Rano je shvatila da želi da postane glumica, a već sa 20 godina dobila je angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
Senke rata i borba za opstanak
Dolaskom Drugog svetskog rata, njena karijera je prekinuta. Kao Jevrejka, Bela je bila primorana da beži i skriva se kako bi preživela nacistički teror. Odbila je da nosi žutu traku i sa lažnim identitetom prelazila sa jednog skrovišta na drugo. Na periferiji Beograda, u kućama poznanika i potpunih stranaca, provela je godine u strahu da će svakog trenutka biti otkrivena.
Noć kada je smrt pokucala na vrata
Jedne večeri, dok se krila u Žarkovu pod imenom Ruža, na vrata su zakucali pripadnici Gestapoa. Strah ju je potpuno paralisao, ali je tada nastupila njena komšinica Smiljka, jedina osoba koja je znala njen pravi identitet.
„Ružo, primili su te u pozorište u Pančevu! Čestitam!“, povikala je, glumeći radost i bacajući se Beli u zagrljaj.
Shvativši poruku, Bela je ušla u svoju životnu ulogu. Nasmejala se, pozvala agente da proslave njen „angažman“, nudeći im rakiju.
U opštem metežu, niko se nije setio da je legitimiše, a ona je iskoristila priliku da pobegne. Kada je kasnije te noći pogledala svoj odraz u ogledalu, shvatila je da joj je kosa potpuno osedela.
Povratak na scenu i novo ime
Jedina iz svoje porodice koja je preživela rat, Bela se nakon oslobođenja vratila svojoj velikoj ljubavi – glumi. Sedamdesetih godina uzela je umetničko ime Rahela Ferari, koje će postati sinonim za vrhunsku glumu i nezaboravne likove. O njenom životu i patnji nastala je i predstava „Rahelina kutija“.
„Mladost je lepa, ali nije laka. Kad me pitaju o njoj, kažem da sam bila lepa i da su se zaljubljivali u mene. Ipak, ono što sam prošla nije nešto što bih poželela da ponovim“, govorila je.
Ljubav i usamljenost
Rahela je bila udata za Aleksandra Stojkovića, starijeg brata čuvenog Danila Bate Stojkovića. Njihov brak bio je pun ljubavi, ali sudbina im nije podarila decu, čemu su se nadali. Kada je Aleksandar preminuo 1972. godine, Rahela nikada više nije stala pred matičara.
Do kraja života ostala je posvećena pozorištu i filmu, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag u jugoslovenskoj umetnosti.
