IN MEMORIAM
POZDRAV JANETU
Poštovane Zemunke i Zemunci, dragi članovi Kluba matične kulture Zemuna,
S tugom i bolom objavljujemo da je Ratomir Janković, dugogodišnji član uprave KMKZ iznenada preminuo i da je sahranjen na Bežanijskom groblju. On je dao izuzetan doprinos radu Kluba ucestvujući u očuvanju kulturne baštine i vaspitavanju mladih da vole Zemun.
Bio je nesebičan humanista, veran prijatelj, stručnjak i širokog obrazovanja, spreman da ga podeli sa drugima. Školujući se u Belgiji i Francuskoj ponosio se znanjem koje je stekao u Zemunskoj gimnaziji. Do poslednjeg dana pričao je i dičio se uspesima najmlađiih potomaka njegove sestre Dragice koji su okićeni medaljama sa olimpijada znanja po svetu.
Pamtićemo ga kao uzornog Zemunca.
RATOMIR JANKOVIĆ
Kića, Nebojša, Srećko, Gavra, Martin i ja, mi, njegovi drugovi iz osnovne škole Majke Jugovića, zvali smo ga Jane. Samo Jane. Bili smo nerazdvojni, svugde išli zajedno, zajedno se učlanjivali u sve školske sekcije (i danas čuvam naše zajedničke fotografije koje smo pravili u foto sekciji), zajedno trenirali gimnastiku u prostorijama starog Doma kulture ( voleo je da se „hvali“ kako mu je instruktor bio jedan od braće Jelić, kasnije član čuvene YU grupe ), zajedno jurcali po Beogradu, slikali se na tenkovima Vojnog muzeja na Kalemegdanu, kačili se na teretne vozove kod Tošinog Bunara i vozili se do železničke stanice Zemun (od koje su ostali samo stubovi kod hotla Jugoslavija), odlazili na pecanje na teritoriju današnjeg Novog Beograda koji je tada bio pun riba u barama koje su ostajale od nasutog peska iz Dunava i mogao bih da još dugo i naširoko nabrajam sve nestašluke i dogodovštine koje smo imali u tom periodu života.
Onda smo Jane, Nebojša, Srećko i ja pošli u gimnaziju, Gavra otišao u vojnu školu, Martin u Petar Drapšin a Kića u Nikola Tesla. Ipak i dalje smo ostali povezani i družili se kad god smo imali vremena. Nezaboravna su bila druženja kod Kiće u stanu (mnogi koji pročitaju ovo će se setiti na šta mislim). Tada smo pronašli i nove drugove iz škole ( Toza, Kića Lončarić, Mige, Đoge, Keža, Braca, Željko, Zlatko Majer, Joca Kengur i ….. trebalo bi mi puno papira da ih sve nabrojim i naravno prelepe i pametne drugarce Goca, Sanja, Mira, Jelena, Cuca, Dunja… Novo društvo, novi izazovi i ponovo nezaboravni trenuci.
Kasnije školovanje nas je malo udaljilo ali smo i dalje nalazili vremna da se družimo pa čak i kad smo se zaposlili i osnovali porodice. Jane i ja smo bili inicijatori ideje da se mi iz osnovne škole počnemo sastajati jednom mesečno. I to je funkcionisalo, toliko dobro da se ta Janetova ideja svidela Tozi pa je počelo okupljanje generacije iz gimnazije koje je kasnije preraslo u okupljanje svih gimnazijalaca koji su bili zainteresovani. Voleo je druženje ikad god je bilo neko okupljanje, proslave mature, izložbe, pozorišne prestave, godišnjice uvek je bio prisutan.
0staće upamćen i njegov doprinos kao blagajnika Kluba matićne kulture Zemun. Učestvovao je u svim događajima koje je organizovao njegov voljeni klub. Bio sam par puta slučajno prisutan kod njega u stanu kada je ubeđivao Tozu, tadašnjeg predsednika, da to ne može baš tako kako je on zamislio. I na kraju bi ga Toza poslušao.
A onda sam počeo da primećujem male promene u njegovom ponašanju. Mislio sam da su to posledice naših godina i odlaska u penziju. Nažalost Imao je istu nesreću da je njegova dugogodišnja partnerka iznenada umrla i tada se malo povukao u sebe. Počeo je da ređe izlazi i da se manje druži sa ljudima. Pitao sam ga da li je nešto ljut na šta je on odgovorio jednu divnu rečenicu koju sam i ja počeo da upotrbljavam “suviše sam mator da bi se sada ljutio”.
Nažalost niko od nas nije znao da se on već duže vreme, još iz vremena pre Korone, bori sa bolestima. A kada smo saznali bilo je već kasno.
Ja ni tada nisam verovao. Mislio sam da preuveličava, I da je to boljka od koje boluje 99% muškaraca u našim godina i koja se leći. Ali vreme je pokazalo pravo stanje. Otišao je da se pridruži Kići, Srećku, Gavri, Joci, Zlatku,Tozi i ostalima koji su nas napustili.
Možda je neko u porodici sve znao, ali za mene je otišao naglo i prerano. Bio je to šok a naročito saznanje da se nismo stigli ni oprostiti na način koji je zaslužio.
Nama ostalima ostaće sećanje na njega ina sve one lepe trenutke koje smo proveli zajedno.
Miljenko Janeš
S tugom izjavljuju dugogodišnji prijatelji i članovi Kluba matične kulture Zemun.
