Postoji mnoštvo legendi, ali i istinitih priča, vezanih za ove tunele. Jedna od njih je o begu Živojina Vukojčića koji je, želeći slobodu, postao ubica.
Bila je noć, pred kraj drugog svetskog rata. Partizanski komandir, koji je došao da uhapsi Vučkovića zbog, danas nepoznatog, prekršaja, ležao je mrtav na podu Živojinove dnevne sobe u njegovoj vili na periferiji Zemuna. U prostoriji, sem nastradalog, nije bilo nikoga. Vojnici koji su pristigli kao pomoć komandiru prvo su stali kao ukopani, ne mogavši da shvate šta se dogodilo. Bilo je jasno da je ubica pobegao – ali kuda? Počeli su da pretražuju kuću.
“Gore, gore!” Letele su naredbe.
“Nema nikog!”
“Nemoguće! Sve pretražite!” Glasovi su odzvanjali po kući.
“Vas dvojica u podrum!”
I on je bio prazan.
“Kao da je u zemlju propao”, rekao je mladi vojnik osvućući se po prostoriji ispod temelja.
“Čekaj, šta je ovo?” Stariji i iskusniji kolega ugledao je malena vrata skrivena u zidu.
“Drugovi, drugovi, ovamo”, viknuo je. Otvorio je vratanca i ugledao mračan hodnik. Zapahnula ga je hladnoća. Bilo je jasno da je Živojin Vukojčić nestao u lagumima.
Legenda kaže da je tunelima pobegao sve do obale Dunava gde se ukrcao na brod i otišao u inostranstvo.
011.info
