U današnje vreme, tako dinamično i puno migracija, gotovo je iznenadujućc kada se u nekom gradu, pogotovo većem, sretnu ljudi čiji koreni na istom tlu dosežu do u daleku prošlost. Smrt, ženidbe, udaje, posao i mnogo toga drugog odnosi ljudc iz grada u grad, gasi jedne i stvara druge porodice, a stanovništvo jednoga grada menja se iz decenije u deceniju. Ipak pojedine porodice ostaju žilavo vezane za svoj grad dajući mu iz generacije u generaciju nove žitelje, koji pišu nove i nove stranice porodične hronike, često zanimljivije od kakvog romana.
Zemun je jedan od retkih velikih gradova u kome još uvek ima potomaka porodica doseljenih i pre više od dve stotine godina i koje su, i pored seoba i migracija zadržale svoje jezgro u ovom gradu. Članovi porodica Karamata, Salaćanin, Mozer, Marković, Gnus…, pomenimo samo neke od njih, već su gotovo dva veka prisutni u životu Zemuna, deleći njegovu istoriju i sami joj doprinoseći.
Jedna od tih familija bila je i porodica Štrajher, koja se, na žalost, ugasila 1992. godine, posle puna dva veka života u Zemunu.
Definitivno oslobođen od Turaka 1717. godine, Zemun počinje svoj snažni razvoj posle Beogradskog mira 1739. godine, kada Beograd ponovo prelazi u turske ruke. Zemun je tada postao najvažniji austrijski granični grad, važan zanatski i trgovački centar i raskrsnica svih trgovačkih puteva između istoka i zapada.. Već 1751. godine, austrijske vlasti, uvidevši sav značaj Zemuna, izuzimaju ga iz Vojne granice i proglašavaju slobodnim vojnim komunitetom što neobično pogoduje njegovom razvoju. Narednih sto i više godina Zemun je jedan od najznačajnijih gradova carstva, ekonomski sve jači i mnogoljudniji, pravi magnet za ljude kako širom carevine tako i iz turske Srbije. Od male turske palanke sa jedva 400 duša, za nepun vek grad se razvio u značajan ekonomski i kulturni centar koji 1799. godine ima već 6.721 stanovnika.
Osim trgovine, koja ima evropski značaj, u gradu cvetaju i gotovo sve vrste zanata, među njima i ribarski, kojim su se žitelji Zemuna, zahvaljujući ribom prebogatim vodama Dunava i Save, bavili od pamtiveka. U Zemunu je 1770. godine bilo 50 ribarskih majstora sa šegnima, kalfama i snažnom cehovskom organizacijom.
U takav Zemun došao je krajem XVIII veka mladi Georg Štrajher, da usavrši zanat u „vandrovci“, kako je to onda bio običaj. Poticao je iz ribarske porodice iz Bavarske, iz Detingena, kod Ulma, na Dunavu, gde je i rođen 1774. godine. U Zemun je stigao Dunavom, na splavu, jer drugog prevoza nije bilo i zaposlio se kod zemunskog majstora Andreasa Šilera.
Zanatski esnafi su u ovo doba bili prilično zatvorene organizacije i gotovo je nemoguće bilo ući u njih. Zato je Georg Štrajher, po smrti svog gazde, oženio 1801. godine njegovu udovicu Agnezu iako je bila dosta starija od njega (rođ. 1760. godine), jer je po pravilima ceha majstorsko pravo prelazilo na majstorovu udovicu. Iste godine, Štrajher je proizveden u majstora i primljen u ribarski ceh o čemu je dobio potvrdu zemunskog Magistrata 27. juna 1801. godine. Ta potvrda, pisana guščijim perom, na pergamentu, čuva se danas u zemunskom muzeju, gde je dospela kao poklon porodice.
Agneza Šiler-Štrajher je umrla 1809. godine, ne podarivši Georgu ni jedno dete, a iste godine on se oženio Elizabetom Helebrand. Sa njom je imao troje dece: Josipa (rođen 1810., umro van Zemuna 1861.), Anu (rođenu 1812., umrla 1813.) i Magdalenu (rođenu 1815., umrla 1839. godine). Elizabeta je umrla 1819. godine, u 32-goj godini života, pa se Georg Štrajher iste godine oženio i treći put, sa Rozalijom Mor, 21-no godišnjom devojkom iz Nove Pazove. U ovom braku rođeno je osmoro dece i to: Elizabeta (1820., umrla iste godine), Georg (1821-1887), Ana (1823-?), Julijana (1826-1848), Antun (1828-1849), Ivan (1831-?), Franciška (1834-1850) i Karla (1836-1855).
Georg Štrajher je svoje sinove Josipa (iz drugog braka) i Georga (iz trećeg) obučio ribarskom zanatu i obojica su postala dobri majstori. Josip je otišao van Zemuna, dva puta se ženio i imao u ta dva braka jedanaestoro dece, neka od ovih opet svoju decu, ali se ovaj ogranak familije s vremenom izgubio u svetu. Georg mlađi, koga su u Zemunu zvali Đurika, preuzeo je očevu radnju po njegovoj smrti 1840. godine. Njegova mati Rozalija doživela je duboku starost od gotovo 100 godina i umrla je u Zemunu 1895. godine, dočekavši da vidi i praunuke.
Đurika je bio visok, razvijen, rumen i plave kose i očiju, dobroćudne naravi, pa je bio veoma omiljen u Zemunu. Bio je oženjen Marijom Svilarić (1821-1907), iz ugledne zemunske gornjovaroške srpske porodice. Nastavio je da vodi očev posao, zakupivši državni ribolov na Živači, kod Boljevaca. Sam nije ribario, ali je razvio veliki posao trgovinom ribe i bio zakupnik prevoza za Crvenku. Vrlo iskusan poslovni čovek, Đurika je bio i veoma aktivan u društvenom i političkom životu grada. Dugo godina je bio podnačelnik grada Zemuna i prvi predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva posle reorganizacije (od 1881. do smrti). Njegova žena Marija je 1886. godine bila kuma prvog vatrogasnog barjaka.
U braku Đure Štrajhera i Marije rođeno je šestoro dece: Franja (1847-1920), Julijana (1848-1872), Đura (1852-1859), Stevan (1854-1864), Nikola (1858-1876) i Aleksandar (1861-1913).
Franja Štrajher je isprva bio trgovac, a zatim se vrlo uspešno bavio ugostiteljstvom sve do pred smrt. Najpre je bio vlasnik kafane „Zeleno drvo“, na uglu Svetosavske i Dubrovačke ulice, ali je ona izgorela početkom 1888. godine, u velikom požaru koji je gašen šest i po sati. Krajem iduće godine kupio je kafanu „Orijent“, na glavnoj ulici, a 1894. godine je otvorio novosazidani hotel i restoran „Central“, na mestu nekadašnje „Romančićeve bašte“. Osim ugostiteljstva, bavio se i drugim poslovima: 1890. je zajedno sa bratom Aleksandrom kupio drvaru pok. Đorđa Romančića, a 1892. godine je otvorio u svojoj kući „Plinotvornicu za rasvetu“. U društvenom životu grada takođe je aktivno učestvovao, a od 1890-1893. bio je predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Bio je oženjen Jozefinom (Pepikom) Han, lepom ćerkom parobrodskog kapetana DDSG i sa njom je imao sina Đuru, koji je izučio ugostiteljski zanat u Ženevi, a 1909. godine, preuzeo „Central“ od svog oca, koji je već bio u dubokoj starosti. Ratna opasnost, međutim, smanjila je broj gostiju, pa je 1913. godine prodao „Central“ Franji Jenču i otišao u Beč, a njegov otac je ponovo otvorio svoju bivšu kafanu“ Zeleno drvo“. Đura Štrajher je u Beču završio studije, preuzeo zastupstvo čuvene firme „Majnl“, a kada je izbio rat služio je kao podoficir u Temišvaru. Posle rata se oženio i nastanio u Banjaluci, gde je bio direktor hotela „Palas“. Kako je uzeo babino prezime Svilarić, a inače je bio pravoslavne vere, ustaše su ga pet meseci držale u Jasenovcu i jedva se spasao. Umro je u Banjaluci 1944. godine. Njegove ćerke, Vera i Jovanka, emigrirale su posle rata u SAD i Australiju.
Julijana Štrajher bila je udata za Vukomanovića i imala sa njim ćerku Desanku. Ona je od svoje druge godine živela u kući svoje babe Marije Štrajher-Svilarić, sve dok se nije udala za Stevana Karamatu i izrodila mu petoro dece, čime je praktično produžen vek porodice Karamata, danas najstarije u Zemunu, kojoj je tada pretilo izumiranje.
Aleksandar (Šandor) Štrajher je svakako jedan od najmarkantnijih izdanaka ove porodice. Nasledivši od oca Đure ceo posao, u mladosti se više gazdašio nego što je radio i bio je čuven nadaleko kao veseljak i društven čovek.Po očevoj smrti je živeo kao rentijer, razvijajući, međutim, i tako posao, naročito što se tiče ribolova. Živača, ribnjak kod Boljevca, dotadašnja svojina kr. finansijalnog erara, prešla je 1897. godine „u neograničenu svojinu“ njegovu. Novi vlasnik je imao velike planove oko uređenja ribolova, a nacrte i brigu o gradnji preuzeo je poznati zemunski graditelj Josip Marks. Već 9. avgusta 1897. godine, svečano su osvećeni kuće i vodeni zapor Šandora Štrajhera na Živači. Poseban brod je dovezao goste iz Zemuna, preko 40 osoba, a bili su prisutni i gosti iz Boljevaca i Surčina. Osvećenje su obavili katolički sveštenik Štrac i paroh Matić, pravoslavni sveštenik iz Surčina. Osim Živače, Aleksandar Štrajher je bio i zakupac svih ribolovnih voda Zemuna, od Beljarice do Pančeva, na Dunavu, i na Savi od Beograda do Kupinova, od 1887. do 1907. godine. U Zemunu je izgradio čitav blok zgrada, na mestu gde je danas osnovna škola „Lazar Savatić“. Tu su se nalazili magacini za sušenje ribe, prostorije za noćenjc 12 ribara i kapetana DDSG, prostorije finansijske straže i drugo. Trgovinu ribom je razgranao po celoj carevini, a posebno u Pešti odakle su mu partneri jednom prilikom poslali u znak priznanja šest rasnih konja na poklon.
Osim ribolova, Šandor Štrajher je bio i zakupnik prevoza na Crvenki, kao i njegov otac, a ulagao je kapital i u druge poslove: 1890. kupio je, ortački sa bratom Franjom, drvaru pok. Đorđa Romančića, pa je i tu razvio posao.
Društvena aktivnost Šandora Štrajhera bila je isto tako bogata kao i poslovne obaveze i čak je u mnogo čemu bila ispred njih. Od 1888. pa sve do 1906. godine.bio je aktivan član Zemunskog srpskog dobrovoljnog pozorišnog društva, igrajući u njegovim diletantskim predstavama, a takođe je pevao u nemačkom „Mannergesans-Verein“. Aktivan vatrogasac, bio je operativni komandant društva od 1899-1890. i od 1907-1913. godine. Na prvim izborima za većnike rimokatoličke parohijske opštine, 12. maja 1889. izabran je za jednog od 12 većnika.
Na jubilarnoj zagrebačkoj izložbi 1891. godine, učestvovao je Šandor Štrajher o čemu je „Novo vreme“ br. 81 od 10. oktobra 1891. godine donelo sledeću vest: „Naš sugradanin Aleksandar Štrajher, koji je razne sprave na zagrebačkoj izložbi izložio, odlikovan je od eksekutivnog odbora izložbe počasnom diplomom i velikom kolajnom za izloženu potpunu zbirku dunavskog i savskog ribarstva, za mreže i druge ribarske sprave, za nadevene sušene i marinirane ribe“. Ovu svoju bogatu zbirku, koja se sastojala od ribarskog alata i sprava i modela ribarskih lađa, Šandor je posle izložbe poklonio Zoološkom odseku Zemaljskog muzeuma u Zagrebu.
Sve ovo, kao i vrlo društvena priroda Šandora Štrajhera, učinilo je da postane jedan od najpopularnijih žitelja Zemuna, što se najbolje videlo 24. novembra 1907. godine, pri izboru za gradonačelnika. Kandidovani su bili Petar Marković, Jakob Volf i Mihailo Truba. Kod prvog izbora, Petar Marković je dobio 12 glasova, jedna cedulja je bila prazna, a 12 glasova je bilo za Aleksandra Štrajhera, iako ovaj uopšte nije bio kandidovan, što je, verovatno, presedan koji se nikada i nigde nije dogodio. Naravno, Štrajherovi glasovi su poništeni, a u sledećem izboru Marković je izabran jednoglasno.
Šandor Štrajher je bio oženjen sa Milom Beogradac, Srpkinjom iz Čakova, u Banatu. Bila je to vrlo požrtvovana i dobra žena, dostojna svoga muža. Zabeleženo je da je kumovala Prvoj ribarskoj zadruzi u Pančevu prilikom njenog osnivanja.
Šandor je umro, iznuren bolešću i aktivnim životom kojeg je vodio,1913. godine, u 52-goj godini života. Za sobom je ostavio kći Mariju i sina Franju. Marija se udala za sudbenog pristavnika iz Zemuna, Josipa Belobrka, koji je kasnije premešten, pa je i ona otišla sa njim iz Zemuna.
Franja Štrajher, rođen 1894. godine, završio je trgovačku akademiju i po očevoj smrti nasledio celokupno njegovo imanje i poslove. Izbijanjem rata 1914. godine, mobilisan je u austrougarsku vojsku i kao poručnik, dobio jednu mađarsku četu. U toku ofanzive srpske vojske, krajem 1914. godine, predao je svoju četu srpskim jedinicama, kod Avale, na položaju za koji je dobio naređenje da ga brani do poslednjeg čoveka, što je Srbima omogućilo da osvoje Beograd bar jedan dan ranije. Zbog ovoga mu je sudio austrijski vojni sud u Temišvaru i osudio ga zbog veleizdaje na smrt u odsustvu. On je, kao zarobljenik, za to vreme bio u Srbiji, a 1915. godine je zajedno sa srpskom vojskom prešao Albaniju. Stupio je u srpsku vojsku, dobio čin i učestvovao u proboju Solunskog fronta, a posle rata se vratio u Zemun.
Između ratova počinje opadanje ekonomske moći porodice Štrajher. Ribnjak na Živači je Zadruga za isušenje jugoistočnog Srema svojim nestručnim radom upropastila, ne uspevši da ga isuši, tako da je Franja Štrajher do 1934. godine, pokušavao sa poribljavanjem i obnovom ribolova, ali bez uspeha, pa se okrenuo ekonomiji: stočarstvu, ratarstvu, baštovanstvu, gajenju američke vrbe za pletenje korpi i slično. Pred rat je ribnjak dao u zakup nekom inženjeru iz Beograda, koji je uspeo sa poribljavanjem, ali je ratni vihor ponovo sve razvejao – nestalo je i riba i ribarskog alata iz ekonomskih kuća oko ribnjaka, a ribari iz okoline lovili su „divlje“ ono malo malo riba štoje ostalo.
Za vreme rata Franja Štrajher je vodio drvaru ortački sa Šandorom Metlerom, jednim od prvih komunista u Zemunu, kome je ovo bila maska za ilegalni rad. Sa svoje strane pomagao je narodnooslobodilačku borbu izdašnim novčanim prilozima, uspevao da oslobodi nekoliko logoraša sa Banjice, a pred oslobođenje je izdejstvovao i puštanje Šandora Metlera iz gestapovskog zatvora. Posle oslobođenja radio je još izvesno vreme u nekim preduzećima, a zatim je otišao u zasluženu penziju. Umro je u dubokoj starosti 1988. godine, bolestan, ali do poslednjeg dana vedra duha i bistrog uma.
Franja Štrajher je bio oženjen Matildom – Micikom Pelegrini (1900 – 1966), čije je rasipništvo prosto zgražalo Zemunce: vozikala se okolo automobilom sa iznajmljenim šoferom, grdne pare je davala na garderobu i uređenje velike kuće u Zmaj Jovinoj ulici (kuća „kod Puža“), u kojoj je vrlo često priređivala velike i skupe prijeme. Loše poslovanje, ali i njena neumerena razbacivanja para na kraju su doveli do toga da je Franjo Štrajher morao da proda kuću na pijaci i kupi mnogo manju, u Beogradskoj ulici, a kada je jednom prilikom pokušao da izvrši samoubistvo, Zemunci su pričali da je to učinio zbog žene koju nikada nije uspeo da obuzda. U braku Franje i Matilde Štrajher rođeno je samo jedno dete, ćerka Aleksandra zvana Titika (1920 -1992). Ona se pred sam rat udala za mornaričkog oficira Sindika, ali je sa njim provela samo jedan jedini dan. Po završetku rata on je emigrirao u Australiju, ali ona nije htela da ode sa njim, ostavši u Zemunu da brine o roditeljima. Kasnije je kraće vreme bila u braku i sa zemunskim lekarom dr. Radivojevićem, ali nije imala dece. Njenom smrću, posle dva veka bitisanja u Zemunu, porodica Štrajher se ugasila.
