Danski književnik, „kralj dečjih pisaca“, čovek koji nam je ulepšao detinjstvo pričama kao što su „Mala sirena“, „Ružno pače“, „Palčica“, „Carevo novo odelo“… tvorac najdivnijih bajki Hans Kristijan Andersen, preminuo je 4. avgusta 1875. godine.
Malo ko zna da je čuveni autor ikada bio u Beogradu, možda zato što mu je na putovanju kroz Grčku, Tursku i duž Dunava Beograd bio ne cilj, već usputna stanica koju je Danac posmatrao sa distance broda.
No, čak iako se život grada odvija na bini, dok danski pisac bajki iz poslednjeg reda ne vidi radnju drame, čak i ako se u njegovim rečima čitaoci ne sapinju o kaldrmu, niti se opijaju pomešanim mirisom baruta, rakije i mleka, zanimljivo je čitati kako sa onim što mu je dostupno pokušava da pretpostavi damar naših predaka.
-Bilo je jutro, sve je bilo sunčano. Predeo je ravan. Sa leve strane je livada sa stražarnicama, podignutim na direcima, da stražare ne bi odnela reka čim naraste; s desne strane Zemun, običan trgovački grad; ka istoku, tvrđava Beograd sa svojim minaretima, a to su najčudnije karakteristike orijentalne fizionomije.
Zemun, granični grad Austrije
Od Beograda, otomanskog grada, „življi“ je austrijski Zemun. Zahvaljujući pravilu po kome je strani brod morao da miruje u zemunskoj luci dva dana pre nego što krene dalje, Andersen je dobio priliku da se barem malo upozna sa mestom, a čitaoci trenutke svojstvene samo datom vremenu. Veoma živopisne, ali ne dovoljno „važne“ da se sačuvaju u predanju. Šteta što Andersen nije bio bliži realizmu.
– Između austrijskog grada Zemuna i reke Save prostire se odmah izvan Beograda jedna livada na kojoj se svake nedelje održava nekakva pijaca; dve ograde jedna blizu druge razdvajaju kupce od prodavaca; po dugoj uskoj stazi petljaju austrijski stražar i službenici sa svojim dugim štapovima i staraju se da se ne dogodi nikakav kontakt… Ovde je vika, različiti ljudi gestikuliraju da bi se razumeli; roba se širi, obrće i okreće; svinje, konji… sva stoka se nagoni u reku, jer se smatra da nije zarazna ako je ispere reka. Bič puca, rog tuli – piše Andersen.
Za Zemunce ima samo jednu primedbu.
– S večeri su se (na Andersenov brod) ukrcali najugledniji građani dobrog grada Zemuna, koji su se, moglo se videti, pozdravili prema rangu; neki su dobili pozdrav težak kao tuč, oni su bili ugledniji, a drugi milostinju s pozdravima lakim kao pero; bio je to smešan prizor. Pomislio sam kako sam se konačno vratio kući. Kako ljudi svuda liče jedni na druge – priča on o snobizmu, ali samo nekoliko redaka dalje dodaje:
– Na ravnicama Ugarske besnelo je nevreme, kiša je lila po Zemuncima koji su se vraćali kući, i po prvima i po dvadesetima po rangu; takav glupi oblak ne poznaje nečiji ugled, sipa i na visoke i na niske. Posle kiše sledi sunce; sve je opet zasjalo u zalasku sunca, talasi Save i Dunava, minareti Beograda. Ovde su mi drijade Srbije rekle svoje poslednje zbogom. Ovde sam noćas čuo poslednji uzvik sa minareta. Kada se sutra opet nađem na palubi, znao sam, neće na obali biti ničeg što me podseća na Orijent. Ovde sam video poslednji minaret – oprašta se pisac bajki od Beograda.
