Nije ni panamski, ni kaubojski, ni meksički sombrero – već profesorski, šešir profesora Koste Vujića koji je ušao u srpsku i jugoslovensku legendu.
Tri čoveka koja su srpskoj književnosti i kinematografiji podarila jedno od najlepših, i sigurno najgledanije i najčitanije delo – Šešir profesora Vujića! Vitezović, Andrić (nije nobelovac, već Vladimir) i Šotra – tri čoveka koja su ovekovečila profesora Vujića i uveli ga u našu stvarnost, zajedno sa njegovim učenicima. Ili, učenike sa njihovim profesorom Kostom Vujićem. Bilo kako bilo, sa razlogom.
Sve je počelo kada se Milovan Vitezović zainteresovao za jednu generaciju učenika Prve beogradske gimnazije s kraja XIX veka. Na jednom mestu, u jednom razredu, imena i prezimena koja su kasnije zadužila Srbiju, a bogami i svetsku nauku, izazvala su radoznalost Vitezovića. Iz te znatiželje 1972. godine Vitezović “oštri pero” i piše scenario, ekranizuje u TV dramu reditelj Vladimir Andrić, a legenda Paja Vujisić igra profesora Kostu Vujića. Tako nastaje jedno od najgledanijih domaćih ostvarenja svih vremena. Vitezović 1983. godine objavljuje i roman koji odmah postaje laureat nagrade Politikinog zabavnika. Četrdeset godina kasnije, 2012. godine u režiji majstora filmske kamere Zdravka Šotre, ekranizovan je po drugi put, prvo kao igrani film, od čega je posle nastala serija. Ovog puta profesora maestralno igra Aleksandar Berček. I prvi i drugi put, kao i roman, doživljavaju ogroman uspeh kod publike.
Profesor Vujić i učenici
Prva pomisao mnogih je bila – da li je profesor Kosta Vujić imaginarna ličnost, kojoj su “pridodati” učenici koji su kasnije obeležili jednu epohu? Kako je takav pedagog, ako je bio stvarna osoba a ne imaginacija Vitezovića, ostao skrajnut i zaboravljen? Upravo ova trojica sa početka priče, vratiše genijalnog profesora na svetlost dana, svako od njih u svojoj oblasti stvaralaštva. A istinito štivo prati život profesora, razrednog starešinu, njegove učenike u poslednjoj godini pred penzionisanje.
Beše to Beograd 1886. godine, kada grad dobija i prve urbaniste koji temelje osnov evropskog izgleda srpske prestonice. Rekli bi da je takav i scenario koji sve vreme najavljuje, uz ogromnu količinu emocija, boljitak. Kako za opisane likove tako i za zemlju Srbiju.
Sem profesora Koste Vujića oko koga Vitezović “tka” celu priču, u delu se pojavljuju i ministri i njihove kćerke, profesorove kolege kao što je profesor istorije Zečević, i naravno, učenici. Njihove likove Vitezović je maestralno napisao, a dvojica reditelja, svako u svoje vreme, oživela su na filmskom platnu.
Profesor Vujić i učenici
Prva pomisao mnogih je bila – da li je profesor Kosta Vujić imaginarna ličnost, kojoj su “pridodati” učenici koji su kasnije obeležili jednu epohu? Kako je takav pedagog, ako je bio stvarna osoba a ne imaginacija Vitezovića, ostao skrajnut i zaboravljen? Upravo ova trojica sa početka priče, vratiše genijalnog profesora na svetlost dana, svako od njih u svojoj oblasti stvaralaštva. A istinito štivo prati život profesora, razrednog starešinu, njegove učenike u poslednjoj godini pred penzionisanje.
Beše to Beograd 1886. godine, kada grad dobija i prve urbaniste koji temelje osnov evropskog izgleda srpske prestonice. Rekli bi da je takav i scenario koji sve vreme najavljuje, uz ogromnu količinu emocija, boljitak. Kako za opisane likove tako i za zemlju Srbiju.
Sem profesora Koste Vujića oko koga Vitezović “tka” celu priču, u delu se pojavljuju i ministri i njihove kćerke, profesorove kolege kao što je profesor istorije Zečević, i naravno, učenici. Njihove likove Vitezović je maestralno napisao, a dvojica reditelja, svako u svoje vreme, oživela su na filmskom platnu.
„Sve mangup do mangupa“
Kosta Vujić je bio profesor nemačkog jezika u Prvoj muškoj gimnaziji, a malo je poznato da je njegov rođeni brat Vladimir predavao srpski jezik u istoj školi. Čitajući i gledajući “Šešir” izdvaja se jedinstven zaključak – učenici profesora Koste postali su pre svega, ljudi. Činjenica je da su njegovi maturanti, probijajući se kroz život, postali značajni naučnici ostavivši veliki istorijski i naučni pečat. A ko je bio profesor Kosta Vujić, čovek koji je život posvetio obrazovanju srpske omladine.
Rođen je prvog maja 1829. godine u Zemunu. Školovao se u Zemunu gde je završio srpsku i nemačku školu, u Sremskim Karlovcima završava peti, a šesti u beogradskoj Prvoj muškoj gimnaziji. Filozofski fakultet završava u Beogradu. Bio je i u Liceju Pravnog fakulteta u Beogradu, ali ga nije završio.
Drugovanje sa pesnikom
Onakav kakav je bio, u osnovi, drugačiji od drugih pedagoga, u mladosti je drugovao sa poetom Brankom Radičevićem. Njegove pesme je i predavao, a ostala je Radičevićeva pesma “Pismo u stihovima” koja je umnožavana u više primeraka, a pesnik je jedan primerak posvetio Kosti. Karijera pedagoga oslikava i njegovu narav. Pomalo prgav, istinoljubiv, kaže svakome “u brk” ono što misli, u dobroj meri je uticalo na njegovu profesorsku karijeru. Beograd, Kragujevac, Požarevac, Zaječar, Negotin, Šabac i na kraju Beograd, gradovi su gde je službovao i predavao srpski i nemački jezik, srpsku istoriju i crkveno pevanje. Sarađivao je i u tadašnjim časopisima. Objavio je veliki broj tekstova u “Srpskim novinama“ Miloša Popovića, pa je dogurao i do pomoćnika urednika. Objavljivao je i u časopisu “Škola“.
Opisuju ga kao pedagoga, najboljeg izdanja stare škole. To pretpostavlja osobine: tačnost, pažljivost u svemu onome čime se bavio i radio, konciznost u pisanju, a o ponašenju ne treba ni govoriti. Na svoju ruku, nije baš poštovao tadašnja stroga pravila školskih vlasti, pa je i snosio posledice. Opomene, kazne i kao posledice premeštaji, pa kada se ovo sagleda, ne čudi njegovo putešestvje po Srbiji. Originalan i u ponašanju i u odevanju. Kažu da je bio strog pedagog, a da se pri kraju radnog vremena promenio. Postao je prisan sa učenicima, slušao ih pažljivo i sve vreme “pravio” ljude od mladića iz klupa.
Nije se ženio. Uživao je veliko poštovanje i simpatije učenika, a ostao je upamćen i po šeširima. Imao ih je nekoliko, a u zavisnosti od prilike do prilike birao je koji će stavti na glavu. Ali je ostao upamćen i po svom običaju sa početka časa i njegovog ulaska u učionicu. Nabacivanje šešira na čiviluk izazivalo je razne “đačke marifetluke” koje im on nije uzimao za zlo, već je komentarisao poznatom rečenicom “sve mangup do mangupa“… Nakon penzionisanja, ostao je da živi u Beogradu, gde je i sahranjen u grobnici koju je sagradio za života.
Profesor koji je znao koga obrazuje
“Nešto mi govori da će se u budućnosti o meni znati samo po tome što sam bio profesor sjajnih budućih imena”. Ova rečenica je na neki način obeležila i profesora Vujića, karakter i njegov pedagoški rad. Bio je čovek koji se retko sreće i u današnje vreme. Dostojanstven, bogate duše i duha.
Opisivati Kostu Vujić, možda je najbolje jednom osobinom koja objedinjuje sve njih – bio je plemenit čovek. Takav pedagog, svakako da je shvatio i prepoznao kod mladića koji su kod njega “grejali klupe”, njihovu izuzetnost. Znao je i predosetio da su među klupama budući velikani koji će, ne samo Srbiju pogurati napred i upisati je u naučne knjige sveta, već ljudima koji su i taj isti svet zadužili. Njegovi učenici, valja ih ponoviti još jednom: Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Mihailo Petrović – Mika Alas, Pavle Pavlović, Milorad Mitrović i mnogi drugi su snažno “povukli” Srbiju napred u dvadeseti vek, pa i dalje.
Zadužio Srbiju, a ni grob mu se ne zna
I kako to kod nas, nažalost biva, profesor Kosta Vujić, koliko znamo, nema ni “sokače” nazvano njegovim imenom. I ne samo to. Za ovo vreme, izgubljen je podatak i gde mu je večna kuća. Svi koji su gledali film ili seriju, čitali knjigu, setiće se epizode sa spomenikom i upisanim datumom smrti uklesanim na spomeniku.
Pomalo paradoksalno izgleda, da ne znamo šta je urađeno sa njegovim grobom. Postoje naznake da je prilikom snimanja prvog “profesora Vujića”, postojalo i znalo se grobno mesto, ali da je za poslednjih četrdesetak godina taj podatak izgubljen. Profesor nije imao naslednika i koliko se zna, nema živih srodnika. Na Novom groblju postoje tri grobnice sa natpisom Kosta Vujić i nijedan ne pripada slavnom profesoru.
