Pretraga
Close this search box.

Momci, maločas je poginuo Dragan, trening je završen! Žurio je na trening i tragično nastradao u Zemunu

Na jučerašnji dan, 03. septembra preminuo je Dragan Mance…

Nije lako postati miljenik navijača i simpatizera nekog fudbalskog kluba. Da vas navijači pamte godinama nakon vašeg odlaska iz kluba i generacijski prenose priče o vama. Teško je ostvariti status legende gde god bili, kojim god sportom se bavili, za koji god klub i državu igrali. Dragan Mance je to uspeo za svega 22 godine života.

Od malih nogu do velikih pogodaka

Dragan Mance, rođen u Beogradu, 26. septembra 1962. godine, svoju sportsku karijeru ne započinje u fudbalu, već prvi sport kojeg se uhvatio je bio karate. Nije se dugo zadržao na njemu, trenirajući ga oko godinu dana, te je ubrzo prešao na drugi sport. Onaj koji ga je proslavio. Onaj po kojem je pamćen. Fudbal.

Sa 14 godina je počeo da trenira fudbal u FK Galenika u Zemunu. Samo na nekoliko prvih treninga je okarakterisan kao vangeneracijski talenat. Treneri su bili oduševljeni njegovom spremom i disciplinom u tako mladim godinama. Malo je reći da je ozbiljno shvatao svaki trening i utakmicu. Praktično ih je živeo. U svojim juniorskim danima u Galenici, ostvario je neverovatne rezultate koji su bili neka vrsta znaka da je pred njim blistava, bogata karijera.

Nakon što je prešao u seniorski tim Galenike iz Zemuna, jako brzo je došlo do transfera između Partizana i njegovog tima. Legenda za legendu u pravljenju. U Galeniku je prešao Slobodan Santrač, dok je Dragan Mance prešao u Partizan.

Ples ili fudbal?

Mance, kao veliki talenat i jako pojačanje, postaje regularan igrač Partizana odmah po dolasku u klub. Svoju golgetersku karijeru otvara prvim golom protiv Radničkog iz Niša u pobedi na domaćeme terenu od 1-0 na svojoj petoj utakmici za tim Partizana. Narednu sezonu je završio sa 8 pogodaka na 28 utakmica i bio je igrač sa najviše postignutih golova te sezone za svoj klub. Svojom igrom je pogurao Partizan da osvoji Prvenstvo Jugoslavije posle 5 godina “suše”. To mu je i ujedno jedini trofej koji je osvojio. Ali nije sve u trofejima.

Njegov stil igre je bio veoma karakterističan i retko viđen u igračima. Igrao je tzv. totalni fudbal. Nije se bojao da uđe u direktan duel sa suparničkim igračem i pokuša da ga izbegnem nekim magičnim driblingom, nije se bojao da opali loptu sa velike razdaljenosti i pošalje “projektil” u okvir protivničkog gola, nije se bojao da stavi glavu tamo gde neki ne bi stavili nogu. Želja za golom, za asistencijom, za atraktivnim potezom. Želja za pobedom. To je stil igre Dragana. Neustrašivost i veliko fudbalsko umeće su krasili njegovu igru i to se primećivalo na svakoj utakmici, na svakom treningu, u svakom intervjuu.

Dragan će, verovatno, biti najviše pamćen po svom spektakularnom golu sa ogromne distance protiv QPR-a, fudbalskog tima iz Engleske. Gol je postigao na u drugoj rundi UEFA Kupa u prvom susretu dva tima. Iako je gubitak bio upečatljiv, čak 2-6, gol koji je postigao Mance je bio i užitak za gledanje i veoma važan rezultatski. Partizan je u drugom susretu pobedio QPR sa 4-0 i tako se plasirao u sledeće kolo, a goleadu na JNA je otvorio niko drugi nego Dragan Mance. Zanimljivo je da je ova utakmica bila pozicionirana na 70. mestu na Eurosportovoj listi najboljih utakmica svih vremena, pravljena 2009. godine.

Za Jugoslaviju je odigrao svega 4 utakmice, bez postignutih pogodaka ili nekih značajnih rezultata. Doduše, nije ni bilo mnogo prilika obzirom da je imao svega 20ak godina i igrao je više za omladinsku reprezentaciju.

Osim fudbala, Dragana su ljudi znali i po njegovoj dobriti. Porodica Mance je živela veoma skromno, četvoročlana porodica u jednoiposobnom stanu. Otac je radio u vojsci, dok je majka bila domaćica, te finansijska situacija nije bila na zavidnom nivou.

Skroman život i duša čistija od suze

Dragan je od svoje prve plate koju je dobio u Galenici prvo kupio garderobu svom rođenom bratu, a potom sebi. Od svake plate je odvajao i pokrivao neophodne troškove u kući. Izuzetno je bio vezan za svoju porodicu, a naročito za svog mlađeg brata. Ostatak novca je davao majci koja je potom raspoređivala kako je mislila da je najbolje. Igrao je fudbal jer ga je voleo, ne jer mu je novac bio prioritet, on je bio nuspojava.

Poslednji pozdrav sa Draganom

3. septembar je datum koji stvara knedlu u grlu svakom ljubitelju fudbala sa ovih prostora. 3. septembra, 1985. godine nas je napustio Dragan Mance.

Dragan, kasnivši na trening Partizana, žurio je autoputem u svom Pežou i prilikom brze vožnje, dolazi do nesreće na putu. Nažalost, Dragan je poginuo na licu mesta.

Čuvši vest, igrači i treneri Partizana su obustavili trening, neki pojedinci su čak i trčali do mesta nesreće u fudbalskoj opremi i kopačkama. Toliko je značio Dragan. Bio je voljen kao fudbaler, a kao čovek je bio voljen još više. Njegovoj sahrani je prisustvovalo 30 hiljada ljudi, a sahrana je održana na Novom groblju u Beogradu.

Na prvoj utakmici nakon nezgode, samo nekoliko dana kasnije, na stadionu JNA je vladala tuga, i među navijačima i među igračima. Želja za golom u Manceovu čast je bila ogromna, ali težina situacije takođe nije bila zanemarljiva. Nekako je u poslednjim minutima utakmice Ljubomira Radanović postigao gol i proslavio ga u stilu Dragana – klizavši se po travi na kolenima. Kako je to opisao jedan navijač Partizana, “to je bila najtužnija proslava gola ikada”

Dragan je ostavio iza sebe ogromno fudbalsko potomstvo, za jako kratko vreme. Možda jeste napustio svet živih, ali je definitivno postao “besmrtan” u fudbalskom terminu. Zauvek uklesano ime u istoriji Partizana i domaćeg fudbala – Dragan Mance.

 

 

 

Tagovi:

Pročitajte još: