U jednom čarobnom parkiću u Zemunu između solitera svakodnevno se igraju i naši mali klinci. A čaroban je jer ima čarobne komšije koji svakodnevno inspirišu svoju decu i slučajne prolaznike novim divnim idejama. U njemu se proslavljaju svi dečiji rođendani i svi iz kraja su pozvani, kao i „slučajni“ posetioci iz drugih krajeva, kao što su bake, deke..
Ovo su reči iz objave na Fejsbuku, uz fotografiju dece u parkiću, koju je postavio jedan od roditelja dece iz kraja koja zajedno provode vreme družeći se.
Sinoć je Vuletov tata organizovao gledanje crtanog filma, doneo je projektor i ogromno platno, drugi tata je doneo stolice, jedna mama ćebad i jastuke za sedenje, Kalinina, Andrejeva i Unina mama je donela sokove za svu decu, Iskrina, Petrina i Lukina mama je napravila čokoladne kolačiće, Anđelijin tata je napravio pice…
Ta dečija radost, osećanje pripadnosti, druženje kroz svakodnevnu igru (bez telefona i kompjutera), deljenje kiflica, kokica, igračaka, pomaganje da se vežu pertle, obrišu prljave rukice, zalepi flaster na posekotinu od pada…pa to sve nema cenu. To su isti oni ljudi koje svakodnevno srećemo na poslu, ulici, u supermarketima, to su ljudi sa dušom!
Te mame/komšinice iz kraja odlaze zajedno na koncerte dok tate čuvaju decu, tate gledaju utakmice zajedno, dok su mame sa decom. U tom čarobnim parkiću svi čuvaju decu jer sva su njihova, a kada neko dete padne najbliži roditelj trči da ga podigne, zagrli i uteši. Tu se jabuka deli na 18 i više delova, a kokice kupuju u treger kesama…
Postoji zaista postoji, učimo da budemo kao komšiluk iz čarobnog parkića u Zemunu u kojem na sreću odrastaju i naši unuci.“
