Zemun se menjao kroz vekove – menjao je države, granice i ime u dokumentima – ali jedno je ostalo isto: duh kafane. I dok novi lokali niču uz obalu, stare zemunske kafane i dalje stoje kao svedoci vremena, čuvajući uspomene na dane kada se sporije živelo, a duže razgovaralo.
U podnožju Gardoša, među kaldrmom i starim fasadama, i danas se može osetiti duh nekadašnjeg Zemuna. Tu su se, kako pričaju stariji sugrađani, donosile najvažnije odluke – poslovne, političke, ali i ljubavne.
Kafana kao druga kuća
„Nije kafana bila samo mesto za piće. Bila je produžetak doma“, kaže osamdesetogodišnji Zemunac Milorad J. „Znalo se gde ko sedi. Postojao je red, ali i poštovanje.“
U starim kafanama pevale su se gradske pesme, slavile slave, čekale ponoći za doček Nove godine. Tamburaši su svirali bez razglasa, a razgovori su trajali satima. Često su se u istom prostoru susretali trgovci, alasi, profesori i zanatlije – Zemun je oduvek bio grad različitih svetova.
Blizina Dunav davala je poseban ton tim mestima. Mnogi alasi su nakon ribolova svraćali pravo u kafanu, donoseći sa sobom miris reke i sveže priče sa vode.
Između tradicije i modernog vremena
Danas su mnoge stare kafane renovirane, prilagođene savremenim gostima. Ipak, ponegde su ostali drveni stolovi, fotografije starog Zemuna na zidovima i konobari koji znaju goste po imenu.
Otvaranjem institucija poput Madlenianum kulturni život Zemuna dobio je novu dimenziju, ali kafane su zadržale onu toplu, neformalnu stranu društvenog života. Nakon predstava i koncerata, razgovori se često nastavljaju upravo za kafanskim stolovima.
„Zemun bez kafane nije Zemun“, kaže jedna starija sugrađanka. „Tu se saznaje sve – i lepe i teške vesti.“
Mesta gde vreme sporije teče
Za razliku od užurbanog centra Beograda, Zemun i dalje ima taj osećaj komšiluka. U starim kafanama ljudi se i danas javljaju jedni drugima, razmenjuju novosti i prepričavaju događaje iz prošlosti.
Posebno mesto u toj slici ima Zemunski kej. Nakon šetnje pored reke, mnogi svrate u obližnje kafane – baš kao i pre pedeset godina. Razlika je možda u jelovniku ili enterijeru, ali potreba za druženjem ostala je ista.
Više od običnog lokala
Kafane su u Zemunu bile i ostale hroničari jednog grada. U njima su se prepričavale priče o starim zimama, poplavama, svadbama i ispraćajima. One su čuvale lokalni govor, humor i specifičan zemunski mentalitet – pomalo tvrdoglav, ali srdačan.
U vremenu kada se komunikacija sve češće seli na telefone, stare zemunske kafane podsećaju da je razgovor licem u lice nezamenljiv. One nisu samo mesta okupljanja – one su deo identiteta.
Jer dok god u Zemunu postoji sto za kojim se sedi satima, uz čašu vina i dobru priču – tradicija neće nestati.
