Milanka Udovički privlači ogromnu pažnju gde god se pojavi i dan danas. Oblači se od kad zna za sebe u stilu koji je sama osmislila. Nikada se ne češlja i puši je lulu. Sasvim slučajno je slavnog dizajnera Filipa Starka zapanjila patikama, koje u tom trenutku niko nije znao ni da napravi, a kamoli da obuče. Da je moguće, sigurno bi joj u ličnoj karti pisalo „rođena sa stilom“, piše Zadovoljna.
I pored dva odbranjena doktorata, iz ruskog i orijentalnih jezika stečenih na Sorboni, kod mentora Danila Kiša, ona je otišla u svet mode. Postala je modni kreator, kostimograf i član ULUPUDS-a. Htela je da bude lekar humanista, a dogodile su joj se umetnost i estetika. Tražili su je i ljudi sa filma, ona nije htela glumačku karijeru. Uzalud joj je Rože Vadim predlagao mesto nove Brižit Bardo, a Keri Grant pozivao na ples. I Crnjanski je, kaže, bio ozbiljan u nameri da se s njom odveze u grad svetlosti.
Od kada je posle prve godine Filozofskog fakulteta u Beogradu, početkom šezdesetih, otišla u Pariz na školovanje, uzduž i popreko je prošla Zemljinim šarom. Bila je u društvu sa književnicima, slikarima, slavnim rediteljima. Nisu je zaobilazile ni krunisane glave, ni Titovi političari, diplomate i špijuni. Od svega u Milankinoj glavi, danas, ostale su samo slike. Toliko ih je da se prelivaju kao Dunav u Zemunu, koji je, pored svega, ostao životna baza likovne umetnice.
Iz Gospodske ulice ona je krenula u beli svet. Gotovo četiri decenije, umetnica joj se, međutim, neprestano vraća. U poslednje vreme sve češće. Tu poznaje sve. Svaki kamen, ćošak i svakog čoveka. I nju znaju svi. Od prodavačice kokica, na početku, do dunavskih alasa. Priznaju joj kako su je nekada posmatrali kako protrčava ulicom. „Živela si život za sve nas“, komentari su koji stižu do umetnice.
Porodična kuća Udovičkih dobro je poznata svim starosedeocima u Zemunu. Nalazi se tačno na mestu gde se seku Gospodska i Trga pobede, gde je zavetni krst koji je podignut 1863. godine. Zaštićena je kao spomenik kulture i jedna je od najstarijih u kraju. Uostalom, Gospodska je i glavna karnevalska štrafta u Zemunu.
Na ovom trgu, pokraj Zemunskog keja, sve se dešava. Tu izađete, sretnete ljude. Problemi nastaju, rešavaju se i ljubavi dešavaju upravo ovde. Sve što sam saznala o životu, naučila sam u Zemunskoj gimnaziji iz koje sam izašla kao najbolji đak. U maturskom svedočanstvu sa svim peticama. Ono je, danas, moja znamenitost. Arhitektura Gospodske je rađena u tipičnom austrougarskom stilu. Moja porodica je živela u ovoj kući, u ovoj ulici, gotovo sto pedeset godina. Kuća je nacionalizovana. Od onog što je ostalo pokušavam da održim tradiciju, ne menjajući njenu unutrašnjost. Još od ranije postojala je ideja da se u potkrovlju, gde je veliki tavanski prostor, organizuje neka vrsta kulturnog centra Zemuna. Koliko ćemo biti uspešni u toj nameri zavisi i od vlasti i od politike. Inače, ova ulica se nekada zvala i Kralja Aleksandra.
Interesovala sam se zašto. Posle toga, dugi period bila je Lenjinova. Jedino što je ostalo od ovog ruskog marksiste i političara jeste poruka – „Učiti i samo učiti“. Slažem se sa tim u potpunosti. Iskrena da budem, meni je sada teško da kažem Gospodska. Pogotovo što ulica ne izgleda više tako. Nema taj ton. Nedostaje joj doza otmenosti. Na tezgama je okačeno rublje, dok se prodavcima knjiga ne izdaju radne dozvole. Kad prođem tom ulicom, čujem i koliko se naš govorni jezik deformisao i isprljao. Postao je ogoljen. Pljušte samo teške psovke. Najveće ulice – Glavna i Gospodska, koja je njen produžetak su, po mom mišljenju, uništene – komentariše umetnica.
Istina, nije od onih koji su nostalgični. Kuća joj je tamo gde se u tom trenutku nalazi. Ali, Zemunu se uvek vraća.
U svojim osamdesetim i dalje je nosila mini suknju i kaubojske čizme. Ona je majka tri sina iz tri različite veze. Fotografisali su je najpoznatiji svetski fotografi, ali Helmut Njutn ima posebno poglavlje u njenoj profesionalnoj biografiji. Njihova priča je, na neki način, ostala neizrečena. Posle mnogo snimanja, imali su plan – hteo je da je fotografiše sa tri sina i dvoje unučadi, koji stoje oko nje u crnim odelima, dok ona uživa u minijaturnom bikiniju. To bi sigurno bila naslovnica za pamćenje, ali nije doživeo da je realizuje.
– I moja tri sina, koja su rođena u inostranstvu i žive u Americi i Francuskoj, često su ovde. Odlično znaju naš jezik, istoriju ovog naroda i grada. Uvek mi je bilo fascinantno – koliko su Zemunci privrženi Zemunu. Koliko su bliski. Oni koji prvi put dođu očaraju se. Oni koji su, pak, otišli, večno žale za Zemunom. Kada je bio moj prijatelj, Andrej Končalovski, ruski reditelj, osvrnuo se okolo i primetio: „Ovde je kao u raju i kao u srednjem veku“. Reka se vidi sa prozora naše kuće. Dunav je moje sve. Porodica je uvek imala čamac „Sremica“ na Dunavu. U prošlogodišnjim poplavama, on je potopljen. Na Lidu je, na žalost, sve manje ljudi, a nekada se upravo živelo na Dunavu. Ja uopšte ne poznajem Beograd. Jedino znam Zemun. Ne znam Savu, ja sam devojka sa Dunava. Čim se približe tunelu iza Brankovog mosta, Zemunci počnu da uzdišu – kaže naša sagovornica. U vreme bombardovanja, na Si-En-Enu je videla pogođenu fabriku „Ikarbusa“. Doživela je to kao težak udarac. Umetnica se zalaže da Zemun reguliše svoj poseban pravni status.
– U ličnoj karti mi piše Gospodska u Beogradu. Da li to, možda, znači da postoji takva ulica i u Beogradu. Ili šta? Zemunu je u vremenu iza nas oduzet status grada. Šta možemo da uradimo da ga povratimo. Nekada je tu bila i luka. Više nemamo niša. Ekonomski je potpuno opustošen i osiromašen. Taj srebrom bogati grad, vekovni graničnik između Orijenta i Zapada – smatra Milanka Udovički.
O njenom životu može da se napiše knjiga, a Milanka i danas sopstvenim primerom uspešno pokazuje da sa godinama život može da bude uzbudljv, pa tako skoro svakog dana šeta ulicama svog Zemuna, pije kafu sa prijateljima u poznanicima na Trgu gde se ona uvek najviše čuje puši svoju lulu i nosi komade koje ne bi mogle da iznesu i najveće trendseterke ovog sveta.
