Treći put zaredom, menadžment i umetnička uprava Teatra i opere Madlenijanum angažovali su, zadovoljni prethodno ostvarenim projektima, isti autorski tim talentovanih, spretnih i uspešnih mladih scenskih stvaralaca iz Hrvatske, reditelja Roberta Boškovića i scenografkinju Vesnu Režić koji su u ovoj prilici sarađivali s našom kostimografkinjom Snežanom Pešić Rajić, i ponovo s koreografkinjom Milicom Cerović i dirigentkinjom Vesnom Šouc.
Postavkom predstave „Poslednjih pet godina“ kreirane po tekstu i muzici DŽejsona Roberta Brauna, još jedne brodvejske hit produkcije „lakšeg“, mjuziklovskog žanra (slično je prethodno realizovana i Leharova opereta „Vesela udovica“ i koncert-igrokaz „Svetlosti pozornice“) naše renomirano pozorište u Zemunu, potvrđuje na muzičko-scenskom planu sve češću orijentaciju prema ovoj umetničkoj vrsti. Obrazloženje za novu, u svim strukturalnim i sadržajnim elementima dopadljivu produkciju kao programski prigodnog rešenja za još uvek ograničavajuće uslove pandemije (budući da koristi i nevelik, šestočlani instrumentalni sastav u ulozi orkestra), potkrepljeno je i dobrim izborom vrsnih i već potvrđenih mladih solista (po dvoje u dve ravnopravne podele) i osmočlanog baleta, koji i inače čine stub ove ugledne scene. Svima poznatu pa i doživljenu priču o rađanju i umiranju ljubavi, težnjama za ostvarenom karijerom i svim pratećim životnim problemima, briljantno su predstavili ovi savršeno uvežbani i uverljivi pevači – glumci – igrači, odlično savladavši koliko ekspresivne, vokalno i dikcijski jasno profilisane partije, toliko i zahtevne koreografske zadatke, pri čemu su im sloboda pokreta, brzina kretanja i česta preoblačenja dodavali i akcelerirali energetski zamajac. Postavljeni u vrh i centar razigranog, u punom smislu raspoloženog, i u svojoj razdraganosti samo naizgled „nonšalantnog“, a upravo virtuozno pripremljenog plesačkog ansambla, ponovo su blistali Dimitrije Cincar Kostić kao DŽejmi i Mina Gligorić u ulozi Keti (u alternaciji ih tumače Branislava Podrumac i Žarko Stepanov), a ritmički podsticajnu i stabilnu podlogu složenih ritmova džeza, roka, bluza, latino i pop muzike, precizno održavao, ali i prefinjeno u kantabilnim momentima, svirao mali kamerni „orkestar“. Kao i najveći broj muzičkih predstava Madlenijanuma i ovu je pripremila i minucioznim gestom, podsticajnim u svakom mikro-detalju, vodila precizna i uvek vanredno pouzdana Vesna Šouc, u ovoj produkciji zaslužna, uz Jovanu Jezdović i za prevod i prepev originalnog Braunovog teksta. I pored univerzalne poruke dela oblikovanog od, u suštini veoma sličnih, iako na momente i vrlo prijemčivih muzičkih odlomaka i motiva, ovakav niz često parlando izgovorenih fragmenata nije mogao da ne izazove kod slušaoca-gledaoca utisak o izvesnoj monotoniji celine i interpretacije, a pred potpisnika ovih redova postavi i pitanje nije li se izrazita darovitost angažovanih mladih izvođača mogla usmeriti i iskazati u nekom muzičko-scenskom ostvarenju značajnijih umetničkih vrednosti. Prikazanu, kako je u celini ocenjuje Čikago tribjun, „ izvanrednu, očaravajuću pozorišnu muziku“ DŽejsona Roberta Brauna, koji je po kritičaru NJujork tajmsa „vodeći član nove generacije kompozitora koji su simboli velikih nada američkog mjuzikla“, nismo baš tako snažno i u punoj meri upečatljivo doživeli.
Marija Adamov
Dnevnik
Foto: madlenijanum
