Čoko-banana tad je bila potpuno nov proizvod na tržištu, te je Franja Vaja od ondašnjih vlasti u to ime dobio nagradu od 1,5 dinara. I tek što je ponela titulu najvećeg proizvođača čokolade, „Rodina“ sudbina menja se dolaskom II svetskog rata.
Dotadašnji vlasnik Baslar uspeo je izbeći rat vrativši se u rodnu Francusku. Preduzeće nastavlja rad pod komandom nemačkih okupatora, ali smanjenog kapaciteta usled nedostatka biljke kakaovac iz koje se dobija jedan od glavnih sastojaka čokolade. Svršetak rata doneo je „Rodi“ i nov identitet, i nacionalizacijom fabrike ona dobija naziv po narodnoj heroini stradaloj u logoru Gradiška, Nadi Štark.
Uz novo ime pristižu i novi uspesi: do 1960, „Nada Štark“ postaje našom najpoznatijom fabrikom čokolade i bombona, proizvodeći preko 2.000 tona slatkiša godišnje. Istovremeno, širenje proizvodnje uslovilo je potragu za novom, adekvatnijom lokacijom.
A rešenje je pristiglo u vidu pripajanja nekadašnje „Rode“ beogradskoj fabrici keksa „Soko“. Oba preduzeća delila su sličnu sudbinu – po okončanju rata su nacionalizovana, da bi 1966. godine njihovom integracijom nastala Fabrika keksa, čokolade i bombona „Soko-Nada Štark“. Tako se i „Roda“, sada ponovo pod novim imenom, seli na novu lokaciju u Beograd.
Nepunu deceniju kasnije, proizvodne mašine iz Zemuna dopremljene su u Beograd. Tzv. „Nova fabrika“ počela je sa radom 1975. godine u Kumodraškoj ulici na Voždovcu. Stari fabrički objekat srušen je 1967, i danas umesto njega stoje stambene višespratnice. I dok je „Roda“ umela menjati i nazive i lokacije, tradicija spravljanja slatkih ukusa našeg detinjstva – pa i odraslog doba – ostaje nepromenjena već gotovo čitav vek. U međuvremenu, i kravice su se sa ovdašnjih čokolada preselile na švajcarske. No, baš kao i čuvena „Milka“, i „Soko-Štark“ je za ovih stotinak godina uspeo izgraditi prepoznatljivi brend koji je nebrojenim generacijama obeležio najlepše trenutke odrastanja.
