Komemoracija piscu i prevodiocu Davidu Albahariju (1948-2023) održana je večeras u Jevrejskom kulturnom centru, gde su o književniku dirljivo govorili članovi porodice, prijatelji, saradnici i poštovaoci.
Pred ispunjenom dvoranom, Natan Albahari je rekao da je njegov otac dugo bio teško bolestan, ali da niko nije očekivao „da je kraj iza ćoška, pa ni on sam“.
Prema njegovim rečima, David Albahari je tog dana planirao susret sa prijateljima i porodični ručak, a svakodnevno je radio na novom romanu, pratio je poslednja dešavanja u fudbalu i slušao muziku.
„Ništa nije moglo da nas spremi za nedelju i brzinu njegovog odlaska. Bili smo u šoku, u neverovatnom bolu. Stvorila se nezamisliva praznina“, rekao je Natan Albahari.
Prisetivši se koliko se divio posvećenosti oca pisanju, porodici i životu, Natan je naveo da Davida, ni kada je prolazio kroz velike muke, to nije sprečilo da radi ono što voli. Ćerka Beki Albahari je rekla da nije ni slutila koliko je obimno delo njenog oca značajno za književni svet.
Prema njenim rečima, Albahari je svoj mir pronalazio u muzici i filozofskim razgovorima, a izražavao se kroz pisanu reč. Istakavši da je bio jak i hrabar dok je išao kroz teška vremena, Beki Albahari je dodala da će se uvek diviti njegovoj životnoj upornosti, kao i da će njen otac „živeti kroz svoje reč i naše sećanje na njega“.
Beki Albahari je izgovorila i svoju dirljivu pesmu posvećenu ocu, prožetu srpskim i engleskim rečima, „Moj tata/My Dad“.
Hor Horkestar otpevao je „Davidov pečat“, sa kojom su često nastupali sa Albaharijem na raznim priredbama.
Kritičar Dragan Babić kazao je da je kritika u slučaju Albaharija bila živa, sadržajna i često i vrlo pozitivna, da bi „u jednom trenutku prestala, kada se vratio iz Kanade“.
„Poslednjih desetak godina, nažalost, kritika u najširem smislu nije na adekvatan način ispoštovala autorsku personu, koja je bila prisutna među nama. Ne znam zašto je to bilo tako“, rekao je Babić.
Prema njegovim rečima, razlog za takav odnos može biti izostanak iz zemlje ili mišljenje da je potrošio svoj spisateljski materijal, „što nije tačno“. Babić je primetio da Albahari nije doživeo svoja sabrana dela, koja bi trebalo objaviti, i dodao da očekuje istorijsku revalorizaciju Albaharijevog dela u kritici i književnoj praksi.
O značaju njegovog dela je govorio i prevodilac Bojan Savić Ostojić, a muzičar Marko Šelić Marčelo se prisetio da je Albaharija upoznao kada je već bolest bila uzela maha, i da je primetio dubok nesklad između univerzuma koji je obitavao u piščevom krhkom telu.
Šelić je ocenio da je Albahari „imao vedrinu dečaka i jednu od nesumnjivih dobrota koje se nose na licu“, kao i da je bio „kolosalni arhitekta reči“ i „potpuni rokenrol“.
U nemogućnosti da prisustvuje, Svetislav Barasa je poslao priču koja je, kako je navedeno, pročitana samo na komemoraciji i imaće je u pisanom obliku samo njegova porodica.
„David bi voleo smeh danas. Bio je dečak. Ko god je video Davidove oči pre 70 godina i pre nekoliko dana, znaju o čemu govorim“, rekao je dugogodišnji izdavač Albaharijevih knjiga Predrag Marković.
Prema njegovim rečima, Albahari je bio svetski pisac, predvodnik čitave generacije, a srpska proza postoji pre i posle njega. Spisateljica Mirjana Ognjanović prisetila se detinjstva sa Albaharijem, koji je bio njen „zaštitnik, najbolji drug i u mnogim stvarima istomišljenik“, a tu su „veštinu odanosti i privrženosti, poput nekog tajnog obreda, upražnjavali godinama kroz razne faze života“.
Prema njenim rečima, apsolutni sluh je bio tajna muzikalnosti Albaharijevih rečenica.
Rođen u Peći, Albahari je prvu zbirku priča „Porodično vreme“ objavio 1973, a prvi roman „Sudija Dimitrijević“ 1978. godine. Bio je autor mnogobrojnih knjiga priča, romana i eseja, među kojima su „Opis smrti“ (1982), „Pelerina“ (1993), „Mamac“ (1996) i „Pijavice“ (2006).
