Zemunski klan bio je jedna od najmoćnijih kriminalnih organizacija u čitavoj Evropi početkom 2000-ih godina. Nastao je cepanjem takozvanog surčinskog klana, a tada su se u svađi rastali Surčinac Lubiša Buha Čume s jedne, i njegovi dojučešašnji „vojnici“ Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Ova dvojica su tada počeli da sarađuju sa komandantom Jedinice za specijalne operacija Miloradom Ulemekom Legijom, čime su praktično dobili državnu zaštitu. Na taj način rasla je mafijaška grupa, koja je kasnije učestvovala u atentatu na premijera Zorana Đinđića.
Međutim u akciji „Sablja“, koja je usledila, ubijene su vođe kriminalne grupe, Spasojević i Luković, a Zemunski klan je uništen. Ipak, više od desetak kriminalaca ostalo je na slobodi. Najopasniji članovi grupe, egzekutor Sretko Kalinić i Miloš Simović uhapšeni su u Zagrebu, pošto su se posvađali, posle ćega je Simović teško ranio Kalinića.
Upravo Kalinić je tada otkrio na koji način su, tokom godina bekstva, stradali „Zemunci“. Otkrio je da je u jednom stanu u Valensiji lično ubio Milana Jurišiča Jureta, ali i Ninoslava Konstantinovića.
Ipak, velika prekretnica dogodila se pre 3 godina kada je pred sudom u Mađarskoj progovorio Čaba Der, zvani „nasmejani ubica“. Der, je dospeo u fokus javnosti pošto je na Banovom Brdu ubio Nebojšu Markovića (38), zeta Aleksandra Šarca, koji je takođe likvidiran nekoliko godina kasnije od strane klana bliskom Veljku Belivuku.
Sretko Kalinić pisao u knjizi
„Nasmejani ubica“ Čaba Der, u zatvoru u Mađarskoj služi doživotnu kaznu zatvora zbog dva ubistva, a u pismu koje je pokušao da preko advokata dostavi Višem sudu u Beogradu otkrio je, između ostalog, da je u Budimpešti, u iznajmljenom stanu u kom je živeo, pokušao da ga ubije poslednji odbegli pripadnik zemunskog klana Ninoslav Konstantinović, o čijoj se sudbini ništa nije godinama znalo.
Godinama verovalo da je Ninoslav Konstantinović ubijen i zakopan u blizini auto-puta Beograd-Zagreb, na putu prema beogradskom aerodromu. Međutim, u pismu Čaba Der je ustvrdio i da je njegovu likvidaciju organizovao jedan od vođa škaljarskog klana Alan Kožar, koji je pre 3 godine ubijen na Krfu.
Podsetimo, Konstantinović je pobegao iz Srbije posle atentata na premijera Zorana Đinđića, a pojedini pripadnici te kriminalne grupe istražiteljima su ispričali da je on ubijen i zakopan još 2003. u blizini auto-puta Beograd-Zagreb. Naime, u knjizi koju je iz zatvora objavio Sretko Kalinić, nekadašnji pripadnik istog klana, navodi se da je Konstantinović ubijen i da su ga ubili pripadnici klana Miloš Simović i Milan Jurišić Jure i zakopali na njivi pored auto-puta Beograd-Zagreb, blizu benzinske pume.
Prepoznao ga
Neke od lokacija navodno su prekopavane, ali njegovo telo nikad nije pronađeno. „Nasmejani ubica“ je u svom pismu bacio novu sumnju da je zloglasni „zemunac“ i dalje živ jer, iako ne navodi kad se napad dogodio, poznato je da je on iz zatvora, u kom je služio kaznu za ubistvo Branislava Jelačića, izašao tek 2017. i da je samo dve godine bio na slobodi.
– U Budimpešti, u iznajmljenom stanu sam zahvaljujući sreći ostao živ. Napad sam prijavio mađarskoj policiji. Ali u prijavi sam prećutao da sam prepoznao direktnog izvršioca. Egzekutor koji je upao u moj stan na sebi je imao kačket i naočare, po donjem delu lica tačno sam prepoznao da je to bio Ninoslav Konstantinović Nine – naveo je Čaba u pismu. On tvrdi da je Konstantinović, koji je u Srbiji osuđen na 35 godina zatvora zbog ubistva premijera i na poternici je od 2003, ispod duksa izvadio pištolj i ciljao u njega.
Ninoslav Konstantinović
– Zgrabio sam ga za ruku i u toj borbi pištolj je opalio, ali me metak nije pogodio, završio je u zidu u predsoblju. Nakon pucnja, pištolj je zakazao i samo zahvaljujući tome sam ostao živ. Nakon tog atentata Alan Kožar se ponovo organizovao preko beogradskih kontakata da plan da me likvidira sprovede u delo, tada su uključili Nebojšu Markovića, njegova uloga je bila da novcem obezbedi plaćenog ubicu – napisao je Čaba Der, navodeći da je zbog toga 4. januara 2019. na Banovom brdu ubio Markovića.
– Sada, sa ove vremenske distance i s promenjenim okolnostima, žao mi je svake tragedije koja se dogodila, ali tada, u tim ekstremnim situacijama morao sam da se branim svim sredstvima – kaže „nasmejani ubica“. On je negirao da je učestvovao u likvidaciji advokata Miše Ognjanovića, kao i u pokušaju ubistva Nebojše Stojkovića Stojketa u Barseloni.
Žao mi je Teodore i Jasmine
Čaba Der, koji više puta u pismu tvrdi da nije plaćeni ubica i da nikad nije ubijao za novac, već da je hice ispaljivao samo kad je imao „moralnu, drugarsku i ljudsku obavezu“ da zaštiti prijatelje, napominje i da mu je posebno žao što su u kriminalnim obračunima stradale Teodora Kaćanski i Jasmina Opačić, supruga Nenada Opačića.