Da li ste čuli za pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu“? Sigurno je da jeste, jedna je od obaveznih delova repertoara u kafanama gde nastupaju tamburaši. I sigurno je, da poput većine ljudi, mislite kako je stara makar pola veka. E, pa, verovali ili ne, nije, jedva da ima 36 godina i nastala je u Norveškoj. iz duše i pera jednog Zemunca. Vlada Kanić je otišao u Skandinaviju na dva meseca zbog „tezge” u hotelu, a ostao 40 godina. Srce mu je u Zemunu, a duša, zbog dece i unučadi, u norveškom gradu Stavangeru, piše portal „“Politika“.“
Pesnik, pevač, šansonjer, boem, stari Zemunac. Vlada Kanić, muzičar i kantautor, 1968. godine otišao je u Norvešku na dva meseca da „odradi tezgu” u jednom hotelu, a ostao više od četiri decenije. Poslednjih godina je više u Zemunu nego u ovoj skandinavskoj zemlji u kojoj je, kao žal za zavičajem, nastala njegova kultna pesma, neka vrsta himne „Ima jedan kućerak u Sremu”. To, kako je jedne maglovite subote, u dalekom Stavangeru, stvorena ova rado slušana pesma, posebna je priča.
Norveška ima visoke planine i velike plate, ali nema Srem – kaže, zagledan u Dunav, dok priča u novinarsko pero u jednoj staroj zemunskoj kafani. – Tamo su mi dve ćerke, sin i unučad. Žena Eva umrla je u 47. godini. Onomad sam proslavio 80. rođendan, pun energije i želje da stvaram nove pesme i pišem nove stihove, da se ne odvajam od svoje gitare. Dođem, tako, u kafanu i kad muzičari krenu da pevaju „Kućerak”, ja im kažem da je to moja pesma, da sam napisao i tekst i muziku. Gledaju me, neće da me uvrede, pa će na kraju: „Gospodine, to je narodna pesma, godinama je pevamo”. Šta ću, izvadim hiljadarku i dam im kao bakšiš, oni zahvaljuju i kažu: „E, sad je stvarno tvoja pesma!”, rekao je on za „Politiku“.
Mnoštvo je ovakvih dogodovština u životu ovog boema, istovremeno i uspešnog građevinskog inženjera koji je širom Norveške gradio mostove, zgrade, naftne platforme. Bio je ključni čovek u ovom poslu, ali je, istovremeno, pisao stihove i komponovao pesme. Najmanje 50 pesama su njegovo delo, od kojih je sedam snimio za norveško tržište. Zavoleo je ovu zemlju, u njoj je proveo najuspešnije godine, pa ipak je ostala tuga za Jugoslavijom, zemljom koje odavno nema. Tamo, na dalekom severu, patio je za zavičajem. Ponekad bi, za vreme belih noći, iz svoje kuće na obali mora zamišljao da je to Dunav, da mu je velika reka nadohvat ruke, kao kad se šeta Zemunskim kejom.Priču vraća na norveške dane i godine, tamo gde je gradio, a ipak mu je „Kućerak” najveća i najlepša građevina.– Baš tako – potvrđuje bez razmišljanja. – Stihove sam, te večeri, napisao u dahu. Pozvao sam decu da mi pevaju refren, pridružila se i supruga koja je odlično govorila srpski. Pesmu sam, zapravo, posvetio ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču koji je na Bežaniji imao vinograd. U njemu se okupljalo veselo društvo, tu se pevalo i plakalo. Otac bi takve odmah opominjao: „Nemoj tu da plačeš, da nam kvariš društvo. Idi u salon za plakanje”, što je značilo da treba otići u kućerak, načinjen od blata, u kojem je bilo šest sedišta iz nekog starog autobusa, uvek zgodan da se u njega skloniš. Toga više nema, kao što nema ni moje mladosti.
Za sebe kaže da je rođen u porodičnoj kući, u zemunskoj Gospodskoj ulici, a ne u porodilištu. Otac i majka Mira bili su odlični pevači i svirali su gitaru, pa zato veruje da je ljubav prema pevanju i muzici od njih nasledio. Ponosan je na potomstvo. Sin Marko je pozorišni i filmski glumac, Elizabeta je babica, a Eva menadžer. Rano su ostali bez majke, pa ih je Vlada izveo na put. Sad su svoji ljudi, sa svojim naslednicima
Blic
Foto: youtube