,, Istorija porodice Moser deo je istorije Franztala i grada Zemuna. Braća Moser imala su dubok uticaj na ekonomski, politički i društveni život našeg rodnog grada. Franc, najstariji od braće Moser, bio je mesar i stari Zemunci ga pamte kao duboko religioznu ličnost. Svakog jutra se mogao sresti u crkvi franjevačkog samostana u parku kako sedi duboko u svojoj predanosti u klupi. Pre Prvog svetskog rata, nakon smrti , Ferdinanda Riestera, 3. septembra 1911. godine, Franc Moser je kao naslednik poslan u Zagreb gde je predstavljao Nemce u Hrvatskom Saboru do izbijanja rata.
Posle rata živeo je povučeno i radio je kao porotnik. Kao i mnogi njegovi sunarodnici iz grada, ostao je kod kuće i poslat je u logor Kalvarija , gde je u zoru 4. decembra 1944. godine streljan . Karl Moser, drugi od braće, bio je baštovan. Njegov rasadnik nalazio se kod ciglane Kirali. Karl Moser je bio osnivač gimnastičkog kluba Semlin iz kojeg je proizašao gimnastički klub Franztal. Treći je bio dr. Hans Moser, advokat i poslanik u Beogradskom parlamentu. Dr. Hans Moser je bio poslednji gradonačelnik Zemuna. Najmlađi brat Bruno preuzeo je glavni posao kompanije, vinoteku u Franztalu u Moserovoj br. 1, koja je postojala pre Prvog svetskog rata. Bruno Moser i njegov sin Bruno junior proširili su kompaniju čija je ekonomska harizma i značaj obuhvatala čitavu nacionalnu teritoriju i prostirala se daleko izvan njenih granica.
Glavna fabrika zapošljavala je 130–150 radnika, od kojih je većina bila iz Franztala. Budući da je kompanija Moser bila ubedljivo najveća industrijska kompanija na tlu Franztala, to je bilo od velike ekonomske važnosti u pogledu radnih mesta za Franztal Kapacitet postrojenja bio je preko tri miliona litara, uključujući bačvu i prostoriju za cisterne. Cisterne su delimično napravljene od cementa sa staklenom oblogom ili od smole Ventura, smese koja je u to vreme bila moderna u Nemačkoj. Neke drvene bačve su kupljene gotove, a neke su takođe proizvedene u preduzeću. U fabrici je radilo pet muškaraca koji su vršili popravke a takođe su sami izrađivali bačve. Najveće drveno bure imalo je kapacitet od 35.000 litara i nalazilo se u predvorju podruma. Sa obe strane najveće drvene bačve bilo je dvanaest cisterni za otpad. Najveća tržna stanica bila je u Srbiji, u Niškoj Banji. Raširena mreža za kupovinu obezbedila je odgajanje izvrsnih sirovina i vina iz Srema, Srbije, Dalmacije i Banata. Pored poznatih vinskih marki, kompanija je proizvodila i penušavo vino, , rakiju i razne likere. Značajan deo grožđa poticao je iz sopstvenih vinograda kompanije, a takođe i iz zakupa.Preduzeće je imalo svoje vinograde u Bežaniji (15 jarma), koje je obrađivao Peter Muller. Još jedan vinograd u vlasništvu kompanije bio je na Dunavu nedaleko od Batajnice (12 jarma). Kompanija je iznajmila vinograde Karla Mosera i vinariju Fon Rohonszi na Bisernom ostrvu. Ovo ostrvo je nastalo krajem prošlog veka regulacijom Tise skraćivanjem luka reke, stvarajući biserno ostrvo površine 1000 hektara. Ostrvo se graničilo sa gradovima Stari Bečej, Bačko Gradište i Čurug. Vinariju Rohonszi na ovom ostrvu sa preko 500 jarma, od čega 120 vinograda, zakupila je kompanija Moser. Od Brune Moser jun. Vinarija Ivanović, koja se takođe nalazila na Bisernom ostrvu, nabavljena je sa 55 jarma, od kojih je 20 bilo pod vinogradom. Kompanija Moser takođe je imala dobre kontakte sa Poljoprivrednim udruženjem u Franctalu i često je iznajmljivala raspoloživi prostor za bačve. Distribucija proizvoda bila je dobro organizovani deo kompanije sa Filijalama u Zagrebu u Branimirovoj ulici 41 i u Novom Sadu u Ustavnoj ulici.
Proizvodi kompanije osvojili su mnoge nagrade na nacionalnim i međunarodnim sajmovima Grand Pri Beograd 1931, Grand Pri London 1932 na šta je Moser bio posebno ponosan . Puni naziv kompanije je bio: „Posednik vinograda, veletrgovina vinom i žestokim pićem, vlastita proizvodnja penušca i Fruškogorskog Bisera “, „Fruškogorski biser“ je verovatno bila najbolja i najrasprostranjenija vinska sorta kompanije Moser. Najvažniji zaposleni u menadžmentu kompanije bili su direktor Trešnjak, majstor podruma Voboril, koji se proslavio u gimnastičkom klubu dvadesetih godina kao gimnastičar na spravama, kao i računovođa Brunner iz Semlina, finansijski stručnjak Pistic i pravni savetnik Dr. Šulc i njegova ćerka. Menadžer podružnice kompanije u Srbiji Franz Vendl dugo je godina radio u kompaniji na rukovodećem mestu. Od ovih rukovodilaca, samo je direktor Trešnjak preživeo 1945. godinu.“
Izvor: fb
