Pretraga
Close this search box.

PRIČA O TOMI DEVALDU: Od zemunskog ilegalca do graditelja

Proučavajući istoriju Narodnooslobodilačkog rata susreo sam se sa više hiljada raznih biografija učesnika rata – ilegalaca, prvoboraca, narodnih heroja, logoraša i dr. Svaka od ovih biografija bila je jedinstveni susret sa istorijom, ipak biografija jednog čoveka ostavila je na mene najveći utisak. Života priča zemunskog Nemca Tome Devalda: partizanskog ilegalca na specijalnom zadatku, pripadnika SS divizije i zatočenika logora Dahau, osuđenika na smrt i pripadnika nemačke kažnjeničke jedinice, borca i zarobljenika Crvene armije, prevazilazi maštu mnogih scenarista ratnih i akcionih filmova. Čitajući pojedine njene delove imao sam utisak da čitam delove nekog filmskog scenarija, a jedino sa čime se ona može uporediti je sudbina poljskog Jevrejina Salomona Perla, autora knjige Bio sam Hitlerov omladinac Salomon, po kojoj je 1990. snimljen film Evropa Evropa (poznat i kao Hitlejunge Salomon).

Toma Devald rođen je 28. decembra 1921. u Zemunu u nemačkoj porodici, koja se u 18. veku iz Sarske oblasti na jugozapadu Nemačke doselila u Gajdobru u Bačkoj, a sredinom 19. veka prešla u Zemun. Njegovi roditelji Tomas i Franciska imali su pored Tome, koji je bio najstariji, još dvoje dece – sina Aleksandra i ćerku Terezu. Iako je poticao iz imućne porodice zemunskog krojača Adam Devald, Tomin otac Tomas, veoma rano je pristupio radničkom pokretu. Odbio je mogućnost da mu otac, kao i ostaloj braći, otvori krojačku radnju i radio je kao obični krojač. Pripadao je radničkom i sindikalnom pokretu i aprila 1919, zajednom sa Josipom Šenerom, bio delegat na Kongresu ujedinjenja na kome je formirana Socijalistička radnička partije (kasnije KP Jugoslavije). Bio je jedan od organizatora organizacije KPJ u Zemunu, ali se nakon zabrane njenog rada pasivizirao, delujući samo kao sindikalni funkcioner u Radničkom kulturnom društvu „Sloga“. Opredeljen projugoslovenski sa porodicom se iz nemačkog naselja Francstal preselio na Kalvariju, a svoju decu nije dao u nemačku francstalsku školu, već su pohađali srpske škole u centru Zemuna.

Za vreme školovanja, Toma Devald je zbog skromnih materijalnih prilika svojih roditelja, izvesno vreme bio primoran da radi u drvari, koju je držao njegov stric. Ovde se upoznao sa životom radnika, a 1935. je počeo da uči zanat kod jednog zemunskog knjižara. Ovde je zavoleo knjige, a poseban utisak na njega ostavila je knjiga Kako se kalio čelik Nikolaja Ostrovskog. Kao i mnogim njegovim vršnjacima, lik Pavla Korčagina postao mu je uzor. Tokom daljeg školovanja, u Trgovačkoj akademiji (nalazila se u istoj gradi sa gimnazijom), zajedno sa drugovima (učenica Trgovačke akademije bila je u to vreme i Nada Dimić) pao je pod uticaj skojesvke organizacije, koja je upravo tih godina bila obnovljena. Bio je učesnik izleta zemunske omladine, na kojima su skojevski rukovodioci, kao i studenati obližnjeg Poljoprivredno-šumarskog fakulteta držali politička predavnja. Povezivanje sa skojevskom omladinom, kao i sindikalna delatnost njegovog oca, bitno su uticala da se opredeli za revolucionarni komunistički pokret. Oktobra 1940. bio je jedan od organizatora štrajka Trgovačke akademije, koji je trajao uporedo sa štrajkom zemunske šegrtske omladine.

Iako Nemac, ali pre svega antifašista, učestvovao je u Zemunu, na demonstracijama protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, 26. i 27. marta 1941. godine. Na dan 6. aprila, kada je zajedno sa dugim zaprepašćenim Zemuncima, sa brega na Kalvariji posmatrao nemačko bombardovanje Beograda (Zemun je bio pošteđen bombardovanja jer je 1/4 stanovništva bile nemačke nacionalnosti), bio je uhapšen. Jugoslovenska žandarmerija, nemoćna da učini nešto konkretno, nasumice je hapsila Nemce po Zemunu, a među 500 uhapšenih bilo je petokolonaša i folksdojčera, ali i običnih nedužnih građana. Ipak većina organizovanih folksdojčera uspela je da izbegne hapšenje, a već 11. aprila, dan pre ulaska nemačkih trupa u Zemun, njih oko 200 pod vođstvom Frica Runickog, Nemca iz Bežanije, zauzelo je aerodrom u Bežaniji, kao i druge važne objekte, kako bi ih predalo nemačkoj vojsci. Nakon ulaska Nemaca u Zemun, 12. aprila Toma je zajedno sa drugim uhapšenima bio pušten. Mnogi od njih, pokušali su tada da od hapšenja naprave „politički kapital“ kod novih okupacionih vlasti. Iako je imao nepunih 20 godina, Toma je tada dobio uniformu Hitlerjugenda.

Nakon izlaska iz zatvora, Toma se povezao sa zemunskim skojevcima, a početkom jula 1941. bio je primljen u članstvo Komunističke partije, u koju ga je primio Miloš Mamić, sekretar Sreskog komiteta KPJ za Zemun. Njegov prvi zadatak, koji je obavio istog dana, bio je da ode do kuće doktorke Olge Popović Dedijer i upozori je da policija planira da uhapsi njenog supruga, poznatog komunistu Vladimira Dedijera. Iste večeri ona je telefonirala suprugu i javila mu da ne dolazi kući. O ovom događaju, Dedijer je pisao u svom ratnom Dnevniku, a posle rata, kada je objavio prvo izdanje Dnevnika, troje ljudi mu se javilo da su baš oni to lice koje je njegovu pokojnu suprugu obavestilo o planiranom hapšenju. Naravno nijedan od te trojice nije bio Toma.

Posle 22. juna 1941. nemački okupator otpočeo je sa masovnim hapšenjem svih lica koji su u policiji Kraljevine Jugoslavije bili registrovani kao komunisti ili njihovi simpatizeri. Polovinom avgusta uhapšen je Tomas Devald, koji je kao poznati sindikalni funkcioner, u međuratnom periodu bio hapšen pred svaki Prvi maj. Zajedno sa njim uhapšen je i njegov sin Toma, dok je mlađi sin Aleksandar zvani Šaca (1923–1941) pobegao u partizane. Bio je borac Posavskog partizanskog odreda, a poginuo je za vreme Prve neprijateljske ofanzive krajem 1941. godine. Toma i njegov otac, zajedno sa dosta drugih Zemunaca, koji su bili označeni kao komunisti ili antifašisti, bili su zatvoreni u kasarni kod Zemunskog parka. Kako je jedan njegov stric, kao pripadnik Dojče Manšafta, bio stražar u zatvoru, Tomu je bio angažovan na poslovima čišćenja. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije kreće po zatvoru i da se susreće sa Franjom Kanašem, zemunskim Nemcem i članom KPJ, koji je pozadatku radio u okupatorskoj policiji. Preko njega, saznao je da se sprema isporučivanje nekih uhapšenih beogradskoj policiji, nakon čega se otpočelo sa organizacijom njihovog bekstava. Najpre su iz zatvora, prilikom odvođenja na rad, pobegli Andrija Habuš i Silvester Fogl, a potom je Toma uspeo da kroz jedan prozor organizuje bekstvo istaknutih zemunskih ilegalaca Miloša Mamića i Šandora Majora.

Krajem septembra, nakon što je zajedno sa ocem pušten iz zatvora, susreo se sa Jankom Lisjakom Puškom, novim sekretarom Sreskog komiteta KPJ za Zemun. Kako partizanska obaveštajna služba tada nije postojala, ilegalcima je bilo veoma važno da imaju nekog od svojih ljudi u neprijateljskim redovima, kako bi ih obveštavao o predstojećim planovima i akcijama. Pošto je Toma bio Nemac, Lisjak je mu je predložio da se uključi u nemačku paravojnu formaciju Dojče Mašaft. Iako nevoljno, prihvatio je ovaj zadatak. Ubrzo potom pojavila se još jedna mogućnost – zaposlio se kao kurir, a potom spoljni saradnik u nemačkom listu Donaucajtung, čija se redakcija nalazila u Beogradu. Kao saradnik lista, svakog dana je odlazio u Beograd, koji se tada nalazio u drugoj okupacionoj zoni u odnosu na Zemun, koji je oktobra 1941. bio uključen u sastav ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Veza između Zemuna i Beograda, održavana je tada brodom, što je u mnogome otežavalo kretanje ilegalaca, koji su morali da prođu dva kontrolna punkta. Kako je u uniformi Dojčemanfašta, imao slobodno kretanje, preko Tome je održavana glavna veza između partijske organizacije Beograda i Zemuna, kao i veza sa drugim partijskim organizacijama u Sremu. Kasnije kao spoljni saradnik lista, imao je priliku da organizuje mrežu dopisnika, što mu je omogućilo kretanje po čitavom Sremu, ali i da mnoge ilegalce snabde sa propusnicama za prelazak u Beograda, koje su im omogućavale slobodnije kretanje.

Upredo sa kurirskom aktivnošću, koju je obavljao preko lista Donaucajtung, Toma je učestvovao u akcijama zemunskih ilegalaca. Polovinom maja 1942, zajedno sa Dimitrijem Marčetićem Dišom, učestvovao je u organizaciji atentata na Valtera Filipovića, šefa Političkog odseka Ustaškog redarstva u Zemunu, koji je kao policijski stručnjak bio poslat iz Zagreba sa zadatkom da uništi pokret otpora. Kao zloglasni sadista ubrzo se pročio po strahovitim mučenjima, koje je sprovodio nad uhapšenima. Nakon što je u zatvoru mučio i ubio Jakuba Kuburovića, skretara jednog Rejonskog komiteta, Sreski komitet KPJ doneo je odluku o njegovom ubistvu, koje su Toma i Diša izvršili 15. maja 1942. godine. Filipović je bio ubijen ispred kuće u kojoj je stanovao u Ciglanskoj ulici (danas Zlatiborska). Kako je bio veoma moćan, prilikom promene naziva ulica, koje je u Zemunu 1942. izvršila ustaško-nemačka vlast, tražio je da se ulica u kojoj je živeo nazove Ulica mog drgog doma, ipak nije imao previše sreće, pa je upravo u toj ulici okončao svoj zločinački život.

Kao pripadnik Dojče Manšafta nekoliko puta je bio pozivan na regrutaciju za nemačku vojsku, ali je uz pomoć redakcije lista uspevao da bude oslobođen. Krajem leta 1942. ponovo je pozvan na regrutaciju i kako je bio visok, snažan i plav, regrutna komisija je odlučila da ga kao pravog „arijevca“ pošalje u Berlin u Prvu oklopnu SS diviziju, koja je nazivana Telesna garda Adolfa Hitlera. Uprkos svim naporima da bude oslobođen, nije uspeo. Iako je želeo da tada pobegne iz Zemuna i ode u partizane, od Janka Lisjaka, koji je prešao u Beograd, gde je bio sekretar Mesnog komieta KPJ, dobio je zadatak da se odazove pozivu i izvidi mogućnost brzog povratka. Partijska organizacija nije želela da izgubi tako dragocenog saradnika i nadala se da će usepti da se vrati i nastavi sa svojom delatnošću. Ukoliko ne uspe da se vrati, savetovano mu je da se u zgodnoj situaciji preda partizanskim ili savezničkim jedinicama.

Po dolasku u Berlin, u jesen 1942. završio je vojnu obuku. Kako je uporno pokušavao da se oslobodi vojske, žalio se na razne zdravstvene probleme, pa je izvesno vreme proveo u bolnici. Nakon povratka u jedinicu, marta 1943. bio je prekomandovan u Pariz. Kako je i dalje pokušavao da se na razne načine oslobodi vojske, ubrzo je prekomandovan u Prag. U međuvremenu, Specijalna policija u Beogradu uspela je da uhapsi veći broj ilegalaca, među kojima Janka Lisjaka, njegovu suprugu Desu Ležajić, Tominu sestru Terezu i dr. Kako su neki od uhapšenih ilegalaca imali kod sebe legitimacije Donaucajtunga, koje im je on izdao, sumnja je pala i na njega. Pozvan je tada u Gestapo, gde je saslušan i potom pušten. Odmah po povratku u jednicu, odlučio se na bekstvo. U vojničkoj uniformi je napustio kasarnu i vozom otišao u Hamburg. Kako bi uspeo da ilegalno otputuje, poneo je civilno odelu, pa se u vozu po potrebi presvlačio. Kada je nailazila vojna kontrola, oblačio je civilno odelo, a kada je nailazila civilna kontrola, oblačio je uniformu. U Hamburgu se javio daljim rođacima, ali su ga oni u velikom strahu nagovorili da se preda i istovremeno prijavili policiji.

Kao dezerter našao se u teškom položaju, jer nije bio običan vojnik, već pripadnik elitne SS divizije. Poslat je najpre u Prag, gde se nalazila njegova jedinica, a potom je predat Gestapou u Beograd, koji je imao zadatak da ispita njegovo učešće u ilegalnom pokretu. Bio je zatočen u zatvoru u zgradi Ratničkog doma (Dom vojske), a tokom istrage je odvođen u logor na Banjici, gde je suočen sa uhapšenom sestrom Terezom. Za vreme boravka u Beogradu, od jednog rođaka, koji je došao da ga poseti, saznao je da su mu roditelji – otac Toma (1889–1943) i majka Franciska (1901–1943) avgusta iste godine ubijeni u logoru na Sajmištu. Oni su nakon odlaska njihove dece iz Zemuna, prešli na oslobođenu teritoriju i priključili se partizanima. Radili su u jednoj krojačkoj radionici, a zarobljeni su u leto 1942. prilikom blokade sela Ogar, kod Pećinaca.

Odlukom vojnog suda u Beogradu, u jesen 1943. bio je osuđen na deset godina zatvora i odveden u logor Dahau, gde se tada, u posebnom delu namenjenom za kažnjene nemačke vojnike nalazilo oko 400 bivših pripadnika SS jedinica. Za razliku od ostalih logoraša, oni nisu bili odvođeni na prinudni rad, već su bili izloženi posebnom režimu, a njihovi komandanti bili su kažnjeni oficiri, koji su pokušavali da surovošću prema bivšim vojnicima zasluže pomilovanje. Nakon četiri meseca, Viši SS sud u Minhenu mu je potvrdio kaznu, nakon čega je odveden na prinudni rad u fabriku avionskih motora u okolini Minhena. Nezadovoljan visinom kazne, tužilac je bio uporan da mu se organizuje novo suđenje, na kome je njega krivica preimenovana u veleizdaju, zbog čega je osuđen na smrt. Posle suđenja, juna 1944. odveden je ponovo u logor Dahau, gde je bio smešten u posebnoj zgradi, u kojoj su osuđenici na smrt iščekivali izvršenje kazne. Ovde je prveo oko mese i po dana, a za to vreme, njegov branilac po službenoj dužnosti, napisao je zahtev za pomilovanje i poslao ga lično Hajnriku Himleru. Kako bi bio siguran u supeh molbe, branilac se poslužio lukavstvom – uz mobu je poslao Tominu fotografiju, kako bi se Himler lično uverio da je u pitanju pravi „arijevac“. Nakon pomilovanja, kazna mu je preimenovana u doživotnu robiju, nakon čega se ponovo nakratko našao u kaženjničkom delu logora Dahau.

Avgusta 1944, zajedno sa drugim kaženjim vojnicima bio je upućen u najozloglašeniju SS jedinicu – 36. SS diviziju Dirlivanger, čiji je komandant general Oskar Dirlivanger, takođe bio kaženjnik. Pripadnici ove jedinice, uglavnom kažnjeni vojnici, ali i kriminalci i osuđenici, svoj surovošću su se borili za pomilovanje. Septembra 1944, ova jedinica bila je upućena u Varšavu, radi gušenja preuranjenog Varšavskog ustanka, koji je inicirala poljska izbeglička vlada, nadajući se da će jedinice Crvene armije uskoro doći. Kako se nalazio u rezervnom sastavu divizije, Toma je u Varšavu stigao nakon gušenja ustanka. Njegova jedinica potom je prebačena u Karlove Vari, gde se borila protiv čehoslovačkih partizana, a odatle je upućena na granicu Slovačke i Mađarske, na reku Ipalj, gde se u jesen 1944. nalazio front sa Crvenom armijom. Prilikom povlačenja njegove jedinice, iskoristio je pogodan trenutak za besktvo i predao se Crvenoj armiji.

Iako je najpre učestvovao u borbama zajedno sa Crvenoarmejcima, nakon desetak dana je bio poslat u zarobljeništvo, a novembra 1944, zajedno sa drugim nemačkim zarobljenicima peške je stigao u Rumuniju, gde se nalazio prihvatni centar iz koga je transportovan u Donjeck, u Ukrajini. Čitavu 1945. proveo je zarobljeništvu, a oko mesec dana bio je ne lečenju. Usled napornog rada u rudniku, razboleo se, pa je početkom 1946. kao teški bolesnik pušten kući. Vozom Crvenog krsta, početkom februara 1946. stigao je u Jugoslaviju i vratio se u Zemun, gde je zatekao sestru Terezu, koja se vratila iz logora Ravenzbrik, u Nemačkoj. Nakon povratka, bilo mu je veoma teško da objasni svoju poziciju i dokaže da je u nemačku vojsku otišao po partijskom zadatku, pošto je većina drugova sa kojima je sarađivao tokom ilegalnog rada bila mrtva, a druge nije mogao pronaći, jer je znao samo njihova ilegalna imena. Nekako je uspeo da dođe do Vidoja Smilesvkog, koji je tokom 1941. i 1942. bio član Mesnog komiteta KPJ za Beograd i koji je posvedočio da je Toma po zadatku Janka Lisjaka stupio u Dojče Manšaft, a kasnije otišao u nemačku vojsku. Kao znak priznanja za učešće u Narodnooslobodilačkom pokretu, 1947. je dobio Partizansku spomenicu.

Prvih godina nakon rata radio je u jednoj štampariji u Zemunu, a kasnije kao inspektor Državne kontrolne komisije i instruktor Gradskog komiteta KPS u Zemunu. Potom se posvetio radu na izgradnji zemlje. Najpre u Ministarstvu građevina, a potom u Glavnoj direkciji za građevinske materijale i građevinskom preduzeću „Trudbenik“, gde je bio direktor. Decembra 1954. bio je uhapšen pod sumnjom za poslovne malverzacije, ali je istovremeno vođena i istraga o njegovim aktivnostima tokom rata, što je i bio jedan od glavnih razloga hapšenja. Nakon tri i po godine pritvora, bio je osuđen na šest godina zatvora, isključen iz SKJ i oduzeta mu je Partizanska spomenica. Juna 1958. nakon revizije postupka, bio je oslobođen svih opužbi i pušten na slobodu, a vraćena mu je i Partizanska spomenica.

Ženio se dva puta i imao šestoro dece. Prijatelji su ga zvali Švaba, po nadimku iz mladosti. Godine 1985. reditelj i novinar Marko Jošilo snimio je o njemu dokumentarni film na nemačkom jeziku Der Todeskandidat (Kandidat smrti), a tokom 1977. u Politici ekspres izao je feljton sa njegovim obimnim interjuom pod nazivom Toma Devald – jugoslovenski komunista u Hitlerovoj gardi. Preminuo je 7. februara 1995. u Beogradu. Sahranjen je na Zemunskom groblju.

Pored Partizanske spomenice 1941, nosilac je još nekoliko jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su – Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bartstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden rada sa zlatnim vencem, Orden za hrabrost i Orden rada sa srebrnim vencem. Imao je čin rezervnog potpukovnika JNA.

U znak sećanja na njegove roditelje Tomasa i Francisku, al i brata Aleksandra, od 1971. jedna mala ulica u naselju Zemun polje nosi naziv – Ulica Devaldovih. Sin njegove sestre Tereze, Aleksandar Krnješevac (1947–1962) jedan je od sedmoro tragično stradalih zemunskih planinara na Bjelašnici 1962, na koje danas sećaju monumentalni spomenik na Zemunskom groblju i naziv jedne zemunske ulice.

Tagovi:

Pročitajte još: