Čamdžija, konstruktor, mašinski inženjer, majstor, ronilac, mašinovođa, gimnastičar i foto-reporter Nebojša Milisavljević ima dve najveće ljubavi – voda i padobranstvo
Reka i nebo, talasi i plavetnilo – u srcu i duši su Nebojše Milisavljevića, Zemunca koji je za svojih 65 godina proživeo nečijih deset života. Jer, on je i čamdžija i padobranac i konstruktor i mašinski inženjer i majstor i ronilac i mašinovođa i gimnastičar i foto-reporter i neko čiji se specijaliteti iz kotlića ne odbijaju… Za svog života obišao je gotovo sve kontinente, oplovio Lamanš, Sredozemno i Crno more, naše reke… a onda se skrasio kraj Zemunskog keja, gde se prvi put upoznao sa talasima.
– Imao sam 40 dana kada me je otac Miroslav stavio u otvoreni čamac, šiklju, i prevezao do Lida. Uzeo je mene, svoju „veknu hleba”, i sa mnom obišao celo Veliko ratno ostrvo, a onda me čamcem vratio na obalu gde nas je sačekala majka Radmila. Zbog toga i kažem da mi je pupak u vodi i da sam rođen na reci. Tu sam naučio i da plivam. A mnogi se plaše Dunava. Ima on doduše svoje ćudi, ali ako ga imalo poznajete, onda znate da je pitom. I što je najvažnije, on je reka. Za mene je Sava samo topli potok. A Dunav, Dunav ima svoju širinu, moć, snagu – priča Milisavljević.
Porodični filmovi za praznične dane
Ljubav prema reci i plovidbi Neša, kako ga prijatelji zovu, već je ostvario sa 17 godina. Tada je sa drugarom, njegovim ocem i iskusnom posadom od još pet članova brodićem sa ruskim koritom obišao Dunav, Rajnu, Majnu, Lamanš, Gibraltar, Sredozemno more, Bosfor, Dardanele, Crno more i Dunavom opet stigao u Zemun.
-Plovidba je trajala ceo raspust, a roditelji su me na put pustili bez problema. Bili su sigurni u mene jer ih nikada nisam izneverio. Do 16. godine trenirao sam gimnastiku, a nisam koristio alkohol. Ni sada ne pijem, tako da mi je bife pun raznih pića, zbog čega nekima koji dođu kod mene, a vole čašicu, rastu zazubice – priča Neša.
Isprobao je, kaže, i sve sportove na vodi, sem skijanja.
– Vozio sam kajak, a za kanu mi je instruktor bio naš čuveni Matija Ljubek. Probao sam jedrenje, skif i imam kategoriju samostalnog ronioca. Kada sam to polagao, masku i boce instruktori su spustili u vodu kod balona na Keju, gde inače ističe kanalizacija. Uspeo sam da dokažem da mogu da se snađem i u takvoj situaciji – priča on.
Posle srednje škole Milisavljević je završio Mašinski fakultet u Beogradu, ali nikada nije radio taj posao. Ubrzo po završetku studija stupio je kao dobrovoljac u 63. padobransku brigadu tadašnje Jugoslovenske narodne armije i ostao tamo godinu dana. Odatle nosi nadimak Crni. Kasnije je, „inficiran” klicom ljubavi prema nebu, kao padobranac obišao svet.
Posle svega toga postao je mašinovođa i na pruzi radio celu deceniju. Upravljao je manevarkom, dizelkom, elektrolokomotivom, putničkim i radnim vozovima. A nakon toga zaposlio se u firmi za zaštitu automobila i objekata.
Ali sve to vreme, u teškim životnim trenucima on se vraćao reci. Posle svih poslova, lutanja, traženja… 2008. počeo je da radi u Sportsko-rekreativnom klubu „4. juli” kao domar.
Oštećen spomenik dočekao godišnjicu rođenja Dimitrija Tucovića
– Domar je u stvari glavno tehničko lice koje brine o plovilima. Sednem u čamac i obiđem reku da vidim šta se dešava, je li reka donela naplavine, granjevinu, ostrva… Moje je da reagujem ako je bilo šta rizično. Ali i da pomognem u istovaru čamaca. Pre neki dan uspeo sam da sa kolegom oko sto njih spustim na vodu – priča Neša i ističe da se još seća dva velika ledoloma iz 2012. i iz 2017.
-Bilo je leda i ranije, ali ne tih razmera. Ta 2017. mi je posebno ostala u pamćenju. Kada je krenulo smrzavanje vode, u plićaku kod Lida napravio se ledeni greben koji je štitio rukavac. Za razbijanje su tada angažovana dva mađarska ledolomca. Krenuli su od Beograda ka Pupinovom mostu punim gasom i napravili velike talase koji su pokidali tu branu, a onda je led krenuo ka nama, ka rukavcu. Najgore je bilo za srpsku Novu godinu. Prva santa nošena Dunavom rotirala se niz vodu i ivicom udarila u „Malevilu”. Njihov most je sabijen kao harmonika. Nas nekoliko se okupilo, došla je i policija i počelo je spasavanje ljudi sa splava. Druga santa je „samo” gurnula naš šlep. To je bila takva snaga da su šorpanji, odnosno odstojnici, popucali. Pontoni sa drugih marina nošeni jačinom reke podvukli su se pod čamce u rukavcu i bukvalno ih zgužvali kao parče papira – priseća se Milisavljević i ističe da se taj osećaj bespomoćnosti pred snagom prirode ne može opisati.
-Mi smo samo stajali bez reči i gledali šta led razara. Uspeo sam samo da na vreme isključim struju na glavnom strujomeru. Na reci kao led slično stanje mogu da naprave takozvana ostrva, komadi zemlje koji se otkače i plove niz reku. Ponekad to ostrvo ni mi sa deset čamaca ne možemo da obuzdamo. Mi guramo ostrvo, a ono gura nas – kazuje Neša.
Iako je gotovo ceo život na reci – ne jede ribu. Zato je za goveđi gulaš pravi specijalac.
– Meni je Dunav danas otvorena karta. Znam gde je šta na reci, ali volim da imam papirnu mapu ispred sebe da me podseti gde sam. Naučio sam na ovu reku, ona mi je u venama, ali moram da istaknem i da volim Tisu. Ona je mirna poput ljudi koji žive pored nje. A život na Dunavu drugačiji je od uobičajenog jer ono što daje reka, a ne daje obala, jesu mir i smiraj duše – naglašava Milisavljević.
Burgijom ispravio fabričku grešku na motoru
Sa 16 godina Nebojša je pokazao šta znači iskustvo iz očeve majstorske radionice za popravku vanbrodskih motora i zdravo, logičko razmišljanje.
– Sedamdesetih godina pojavio se na tržištu nov „Tomosov” motor za čamce 4,8 konjskih snaga. Bio je to iskorak u tehnici, ali se pokazalo da prva serija ima fabričku grešku i da se motor pregreva. Uspeo sam da samo jednom burgijom rešim problem. Proširio sam rupu i motor je proradio kao da je iz fabrike. Posle su me iz „Tomosovog” servisa poslali u Kopar da me obuče. Doneli su mi sav alat koji imaju, a ja sam uzeo dve, tri stvarčice i pokazao im da sa malo alata mogu da uradim mnogo. Uspeo sam da za 45 minuta rasturim ceo motor i da ga sastavim za sat vremena – kaže on.
