„Kad je Gardoš bio ceo naš svet“
„Mi smo kao klinci trčali uz Gardoš kao da osvajamo planinu,“ priča deda Milorad (82). „Nije bilo telefona, nije bilo interneta – samo mi, lopta i Dunav.“
Seća se kako su se leti kupali kod današnjeg Zemunski kej, dok su majke sa prozora vikale da dođu kući na ručak. Kaže da je tada ceo Zemun ličio na veliko selo – svi su se poznavali, vrata su bila otključana, a komšije su delile i šećer i brige.
„Danas je lepši, sređeniji… ali nema onog mira,“ dodaje gledajući ka Dunav.
„Kafana kao druga kuća“
Baka Radojka (76) pamti vremena kada su kafane bile mesta razgovora, a ne samo izlaska.
„Moj muž je svirao harmoniku u jednoj staroj kafani ispod Kula Sibinjanin Janka. Subotom se pevalo do ponoći, ali se znalo reda. Nije bilo buke – bilo je duše.“Priča kako su se tu sklapala prijateljstva, dogovarali poslovi, pa čak i prosidbe. „Zemun je oduvek imao tu boemsku crtu – malo tvrdoglav, malo romantičan.“
„Zemun pod snegom 1969.“
„Ne pamtim takvu zimu,“ kaže čika Živorad (85). „Sneg je bio do kolena, a tramvaj nije radio danima.“
Seća se kako su komšije zajedno čistile ulice, kako su deca pravila sanke od dasaka i spuštala se niz Gardoš. „Nije bilo lako, ali smo bili složni. Danas svi žure, a tada smo imali vremena jedni za druge.“
„Kad je Madlenianum bio samo san“
„Sećam se kada je otvoren Madlenianum. Mnogi su govorili – kome treba opera u Zemunu? A danas? Ponosni smo.“
Stariji Zemunci pričaju kako je kulturni život nekada bio skromniji, ali pun entuzijazma – amaterske predstave, školske priredbe, koncerti na otvorenom.
