Da sam bio zemunski Zemunac, a sad sam seoski Zemunac, kaže Aleksandar, rođeni Zemunac i gradsko dete, čiji je san bio da bude na pravom selu.
I tako se i dogodilo – kupio je staru seosku kuću na lakat, koju sada sređuje.
Izbor je pao na Ašanju, gde su supruga Ivana i on kupili sremsku kuću na lakat, baš onakvu o kakvoj su maštali i koju sad renoviraju.
I pre useljenja, Aleksandar je kupio i krmaču koja je već oprasila njih 14! Kuća koju su kupili je stara i upravo je renoviraju, a odrađeno je 30 posto posla, najgorih i najgrubljih radova – sad slede instalacije. Iako tu ne žive svakog dana, već drže životinje, a Aleksandar kaže da je besmisleno da dođu na selo a da ne drže svoje životinje.
– I svega toga ne bi bilo da nema dobrih komšija, kaže Aleksandar koji dodaje da njihovoj radosti nije bilo kraja kad je krmača oprasila 14 prasića. Zimus su zaklali dve svinje, čvarci, kobasica, i već uživaju u plodovima seoskog života.
Aleksandar i njegova supruga su zaposleni u Zemunu i ne planiraju da daju otkaze već će svakog dana ići od Ašanje do Zemuna na posao – oko 35 kilometara. I spremni su na tu žrtvu jer kad dođu u taj svoj mir, to nema cenu.
A mnogi su pokušali da ih poljuljaju u toj želji: Pa šta ćete na selu, pa ti si gradsko dete, otkud to…ali prelomili su i na tu odluku više niko ne može da utiče. Radovi su u toku a trebaće još godinu, godinu i po da se konačno presele i skrase na svom imanju. Stariji sin je više gradsko dete, a mlađi voli selo.
– Zanimljivo je kako se deca brzo resetuju na normalne vrednosti bez tableta, telefona, pola sata im treba da pređu na loptu, šetnju, trčanje, igranje… A ta dosada ovde na selu tera ih na razmišljanje kako da se zabave pa su ceo jedan dan proveli hvatajući žabe. Ašanja ima i dom zdravlja, poštu, osnovnu školu, tri prodavnice, sve…, kaže Aleksandar.
„Slušam sebe, ali prvo ženu“
Aleksandrov san ne bi se ispunio da njegova supruga nije sanjala isto i njeno „da“ bilo je presudno za sve. Slušam sebe, ali prvo ženu, veli seoski Zemunac.
I njegov otac je rođeni Zemunac ali je poreklom iz Srema, a majka je Šumadinka. Međutim, kaže da ga je uvek privlačila ravnica.
– Pa i da ne radi prodavnica, pozoveš komšiju, on živi iznad, siđe, da ti i da nemaš da platiš…, kaže Aleksandar i dodaje da ne može biti loš čovek koji radi i u firmi i u njivi i u štali ceo dan. Aleksandar ima svoj Jutjub kanal na kojem pokazuje kako renovira staru seosku kuću a cilj mu je da pomogne onima koji se lome da li da se vrate na selo.
Došle kolege s posla, moba, bez para, samo dobra klopa…
Aleksandar je u jednom svom videu pokazao kako je izgledalo imanje i kuća kad su je kupili, a i kako je tekla moba – došle kolege s posla, bez para, samo dobra klopa i komša sa dva traktora, a kad su dignuti rogovi za novi krov kuće sve je bilo po srpskim običajima – trobojka, rakija, rodna grana, košulja…
Ima i anegdota kako je Aleksandar kupio prikolicu, kaže – iz inata. Kupio je brdo materijala od jednog čoveka i pride kubik peska a kad je to trebalo da se preveze ovaj mu rekao: „Ja da ti palim kamion za kubik peska“. I tako je proradio srpski inat. A kad je sreo jednog momka iz susednog sela od kojeg je toliko toga pokupovao on mu je u tu prikolicu stavio bundevu jer kaže, veli, ne valja da prikolica prvi put ide prazna. Isti taj momak je rasprodavao svoje iz seoske kuće i dvorišta jer hoće da ide za Nemačku. Kad mu je Aleksandar ispričao da je kupio kuću na selu jer se doseljavaju iz grada, videlo se, veli, da mu je bilo žao da napusti svoje posebno kad mu je Aleksandar rekao da će vreme pokazati ko je bio u pravu, verujući da će to biti baš on koji se iz grada preselio na selo.
– Ko se lomi, ne treba da čeka nego treba da odluči i da krene. Nisu svi za grad, niti su svi za selo, ali neka iznajmi kuću na mesec pa da vidi je li to za njega, kaže Aleksandar poručujući da nema grada bez sela.
