Porodica Šuica je uspela da sačuva imovinu nasleđenu od dede, tako da su živeli na 200 kvadrata jer su filmadžije rado iznajmile za snimanje, što je bio slučaj i sa „Mirisom kiše na Balkanu”
Gledana iz Ulice cara Dušana kuća deluje obično: stari crep na krovu, visoko prizemlje, žuta fasada, doduše sa žvrljotinom nekog pisca grafita, koji je mogao i da se uzdrži od upropašćavanja zida. Ipak, tek ulazak u dvorište otkriva starinski šarm celog tog prostora, u kome generacije porodice Šuica od kraja 19. veka, dakle još od doba Austrougarske tu žive, ali i nastoje da očuvaju svoje imanje. Da su uspeli nema sumnje, a da su čak bili domaćini ekipi koja je snimala film i seriju „Miris kiše na Balkanu” i to je istina. Prava sarajevska kuća usred Zemuna bila je interesantna i režiseru Ljubiši Samardžiću koji je odlučio da dogodovštine svojih junaka smesti baš tu. Priča o jevrejskoj porodici koja živi u Sarajevu snimljena je daleko od ovog grada.
− Deda Jovanova kuća je magijom filma postala sarajevska a u susedstvu je napravljen i jedan privremeni minaret, umanjen u perspektivi, da bi sve bilo „kao pravo” − govori Nikola Šuica, arhitekta koji je svoj radni vek (specijalizovan za statiku građevina) proveo u Parizu. Čim se 2005. penzionisao, zajedno sa mlađim bratom Aleksandrom obnovio je na kući u Dušanovoj ulici tavan, terasu i baštu, pa je ona (p) ostala lepa, kao što je nekad bila.
Ljubiša Samardžić je saznao za naše imanje od sinovca Nikole Šuice mlađeg, profesora istorije umetnosti, književnog i filmskog kritičara a opet posredstvom jednog rabina iz Jevrejske opštine. Mesto mu se učinilo idealnim kada je video tavan visine četiri metra, prostrane sobe, terasu, kancelarijski paviljon u dvorištu koji su koristili mnogobrojni tehničari i šminkeri, letnju kuhinju u bašti… Dnevno je spremano po četrdeset ručkova za celu ekipu a meni je birala Ljubišina supruga Mirjana, saradnik tokom snimanja. Bašta od četrdesetak ari bila je odlično mesto „za snimanje prirode” ali i parkiranje silnih vozila − seća se arhitekta Šuica.
Ali, svega toga pa ni starog zdanja u Dušanovoj ne bi bilo da provodadžika gospa Vukica nije spojila krajem 19. veka Jovana Šuicu, mladog siromašnog oficira, rodom iz Vrgin Mosta sa Korduna i lepu Jelisavetu iz Srbobrana, ćerku bogatog Gliše Manojlovića i Evice Dunđerski, rođene iste 1870. kada i njena poznatija rođaka Lenka. Mladina familija je imala jedno od tri najbogatija gazdinstva u Vojvodini one 1895. godine.
Posle „Kiše na Balkanu” došli su i snimatelji reklama jer im se bunar, bez vode, koji je ostao od prethodne ekipe svideo kao detalj u kadru.
– Sa dobijenim mirazom Jovan kupuje ovo imanje od nekog turskog age, zadržava stare podrume sa presama za vino i zida još jedno krilo tako da je prizemlje u koje se ulazilo preko prostrane terase, bilo komotno i dobija kuću od oko dvesta kvadrata. Iza dvorišta je napravio štale za konje i podigao vinograd na osamdeset ari, sve do susedne Dobanovačke ulice. Zbog fabrika koje sada propadaju u toj Dobanovačkoj, Šuicama je svojevremeno uzet deo bašte. Jeca, kako su zvali babu, rađa deda Joci četiri sina: Nikolu (završio prava), Đorđa (arhitekta), Savu (bankar) i Stevana (mašinski inženjer). Svi su uglavnom školovani u Francuskoj, zauzimali su značajna mesta u diplomatiji, arhitekturi, finansijama i tehnici a posle Drugog svetskog rata uspešno su radili u svojoj struci, iako nisu bili članovi partije – rado priča Nikola Šuica.
Nikolin otac Stevan je bio onaj najmlađi Jovanov sin, koji je nasledio ključeve „sarajevske kuće” u Zemunu. Stevan je, inače, u Bizerti završio francuski „kolež”, potom i mašinstvo u Beogradu, pa je 1958. postao tehnički direktor kragujevačke „Zastave”. U Torinu je proveo tri meseca zbog otkupljivanja „Fijatove“ licence i po povratku je organizovao proizvodnju „fiće”, prvog jugoslovenskog automobila.
− I tako je kuća na kraju podeljena bratu, sestri koja živi u Atini i meni − zaključuje arhitekta Nikola Šuica.
Sreća njima nije palo na pamet da se svađaju, prefarbavaju fasadu i dele se. Ili ne daj bože nešto ruše. Još manje da prodaju, iako ima ponuda. Naprotiv, popravljaju je i zovu na druženje. Izgleda da su povukli na deda Jocu od koga je sve i počelo.
Lepog li plafona
Deda Jovan je bio vrlo ponosan na to što su novine u Beču pisale o njegovoj ženi Jelisaveti Šuici. Bila je zapažena na godišnjem balu za carske oficire, zbog lepote i vrlo originalne ogrlice od bršljenovog lišća. Kada su bili na dvoru, na ručku priređenom za oficire, umalo se nije obrukao kada su posle glavnog jela doneli male činije sa mlakom vodom i kriškom limuna. Sekunde su delile Jovana od namere da prinese zdelicu ustima i gucne to što je „posluženo”, kad mu je Jeca šapnula na srpskom da se to ne pije jer služi za pranje prstiju. On je nonšalantno vratio posudu na mesto i pogledao u plafon, kao da je tamo otkrio nešto zanimljivo obratio se ženi namigujućim pogledom rekavši: „Vunderbar! (što je značilo predivan)”. Blamaža je izbegnuta.
Kako je vratio nameštaj
Kada se završio Prvi svetski rat Jovan Šuica se vratio u Zemun, koji je sada pripadao Srbiji. Sačekalo ga je neprijatno iznenađenje u kući: bila je prazna, bez nameštaja, ako se ne računa veliki klavir, na kome je uz majku učio da svira. Nije se mirio sa situacijom i nastojao je da dozna šta se dogodilo. Susedi su mu rekli da su odmah na početku rata, posle njihovog prebacivanja u Srbiju, austrijske vlasti sve stvari „prebeglog komandanta prodali na doboš”. Nekad komandant zemunske kasarne, tada već major srpske vojske sa dva vojnika zaređao je od kuće do kuće i gde god je našao svoje stvari nije se libio da ih uzme, bez ikakve nadoknade.
− Čak je u svojoj bivšoj bedinerki skinuo veliku ikonu Svetog Jovana sa zida za koju je ta jadnica dala dve forinte, ne misleći da je učinila nešto loše. Ratovi služe za pljačke, velike i male. „Moje stvari možete kupiti samo od mene a ne od austrijskih lopova”, govorio je njoj i svima ostalima – smeje se danas Nikola Šuica hrabrom postupku svog dede, mada pobednicima u ratu se sve dopuštalo i praštalo.
