Sava Šumanović se danas s pravom smatra jednim od najznačajnijih, najplodnijih i najoriginalnijih srpskih slikara dvadesetog veka. Njegova platna, prepuna svetlosti, specifičnog kolorita i neprolazne lirske melanholije, krase najvažnije galerije i privatne kolekcije širom Balkana i Evrope. Međutim, pre nego što je postao pariski đak, miljenik umetničke kritike i neprevaziđeni slikar šidskih pejzaža i kupačica, Sava Šumanović je bio tihi, izuzetno daroviti dečak koji je svoje prve ozbiljne korake ka svetu umetnosti načinio u specifičnom i inspirativnom ambijentu Zemuna.
Period od 1906. do 1914. godine, koji je Šumanović proveo pohađajući Veliku realku u Zemunu, predstavlja temeljni kamen njegove ličnosti i kreativnog opredeljenja. U ovim ključnim godinama, na prelazu iz detinjstva u ranu mladost, mladi umetnik se ne samo akademski obrazovao, već je u sebi prelomio sudbonosnu odluku – da uprkos volji roditelja svoj život u potpunosti posveti slikarstvu. Zemun je, sa svojim Dunavom, kaldrmisanim ulicama, specifičnim svetlom i bogatim kulturnim životom na granici dva carstva, pružio idealnu scenografiju za buđenje jednog od najvećih genija naše moderne umetnosti.
Zemun na prelazu vekova: Kosmopolitski duh pograničnog grada
Kada je desetogodišnji Sava Šumanović u jesen 1906. godine stigao iz Šida u Zemun kako bi započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje, zatekao je grad koji je pulsirao specifičnim životom. Zemun je u to vreme bio pogranični grad Austrougarske monarhije, smešten tik naspram Beograda i Kraljevine Srbije. Ta specifična geografska i politička pozicija učinila je grad jedinstvenim kulturnim i trgovačkim čvorištem.
U gradu su se mešali uticaji bečke secesije, srednjoevropske discipline i balkanske neposrednosti. Za mladog i senzibilnog dečaka poput Save, ova promena sredine bila je izuzetno stimulativna. Iz mirnog, poljoprivrednog i patrijarhalnog Šida, došao je u grad sa razvijenom građanskom klasom, modernim kafanama, pozorišnim gostovanjima i bogatim društvenim životom. Šumanović je bio smešten kod različitih zemunskih porodica kao đak-stanar, što mu je omogućilo da iz prve ruke iskusi različite aspekte ovdašnjeg načina života.
Arhitektura Zemuna iz tog perioda, sa raskošnim fasadama u stilu eklekticizma i secesije, zelenilom Gradskog parka koje je okruživao školu, i nepreglednim širinama Dunava, duboko se urezala u svest mladog umetnika. Svetlost koja se odbijala od rečne površine i obasjavala zemunske krovove kasnije će se prepoznati u njegovom specifičnom tretmanu svetla na platnima iz zrelog perioda.
Velika realka u Zemunu: Kolevka discipline i znanja
Zemunska gimnazija, u vreme kada je Sava Šumanović pohađao, nosila je naziv Velika realka. Osnovana još sredinom 19. veka, ova institucija je važila za jednu od najuglednijih i najstrožih škola u Sremu i široj regiji Vojne granice. Zgrada u kojoj je škola radila – monumentalno zdanje u samom Gradskom parku, izgrađeno prema projektima uglednih arhitekata tog doba – predstavljala je ponos Zemuna.
Realke su, za razliku od klasičnih gimnazija u kojima je fokus bio na latinskom i grčkom jeziku, akcenat stavljale na prirodne nauke, matematiku, moderne jezike i – što je za Savinu sudbinu bilo presudno – nacrtnu geometriju i slobodoručno crtanje. Ovakav nastavni plan i program zahtevao je izuzetnu preciznost, razvijanje prostorne orijentacije i analitički pristup vizuelnom svetu.
Sava Šumanović je bio primoran da savlada stroga pravila perspektive i geometrije. Iako se na prvi pogled može činiti da je ovakav sistem sputavao umetničku slobodu, zapravo mu je pružio vrhunsku tehničku osnovu. Sposobnost da savršeno konstruiše prostor i volumen na dvodimenzionalnoj površini, koju je stekao upravo u zemunskim klupama, postala je prepoznatljivi kvalitet njegovih kasnijih remek-dela.
Isidor Đaković: Mentor koji je prepoznao genijalnost
Jedna od najvažnijih ličnosti u Šumanovićevom životu tokom zemunskih dana bio je njegov profesor crtanja, Isidor Đaković. Đaković nije bio samo običan pedagog koji je ocenjivao školske crteže; bio je čovek širokog obrazovanja, istančanog ukusa i umetnik koji je razumeo unutrašnju potrebu za stvaranjem.
U gomili đaka koji su bezvoljno precrtavali gipsane modele i geometrijska tela, Đaković je odmah uočio dečaka čije su linije imale neobičnu sigurnost, a potezi olovkom i kredom nesvakidašnju ekspresivnost. Profesor je prepoznao da se u Savi krije vanserijski talenat. Umesto da ga kalupi u stroge akademske okvire, Đaković mu je davao slobodu, usmeravao ga ka proučavanju velikih majstora i pružao mu prvu stručnu literaturu.
Kao što je nekada mladi Sava tragao za retkim i kvalitetnim materijalima u austrougarskom Zemunu, tako je i danas za mlade stvaraoce ključna kvalitetna prodaja slikarskog pribora kako bi svoje prve vizije preneli na papir i platno sa istom onom posvećenošću koju je Šumanović pokazivao pred svojim profesorom. Đaković je Savi često pozajmljivao svoje lične materijale i ohrabrivao ga da slika i van školske učionice, posmatrajući prirodu i ljude oko sebe.
Prvi akvareli i crteži iz đačke klupe
Tokom viših razreda realke, Šumanović počinje aktivno da slika vodenim bojama i da radi složenije crteže ugljenom. Njegovi rani radovi, od kojih su se neki sačuvali u porodičnoj zaostavštini i arhivima, pokazuju neverovatan osećaj za kompoziciju i svetlo-tamne kontraste. Slikao je motive iz okoline Zemuna, delove parka koji je okruživao školu, kao i portrete svojih školskih drugova.
Ovi rani radovi nisu bili samo puko ispunjavanje školskih obaveza, već jasna najava umetnika koji će deceniju kasnije uzdrmati umetničku scenu Beograda, Zagreba i Pariza. Kroz te prve zemunske skice, Šumanović je učio kako da posmatra svet oko sebe – ne samo kao skup objekata, već kao igru svetlosti, senke i boje.
Borba sa očevim autoritetom i sudbonosni izbor
Dok je Sava u Zemunu sve više tonuo u magični svet boja i oblika, u Šidu su njegovi roditelji kovali potpuno drugačije planove za njegovu budućnost. Njegov otac, Milutin Šumanović, bio je ugledni građanin, šumarski inženjer i upravnik vlastelinstva, čovek od autoriteta i praktičnog duha. On je za svog sina jedinca predvideo stabilnu, uglednu i unosnu karijeru – želeo je da Sava studira prava.
U to vreme, profesija slikara smatrana je nesigurnom, boemskom i nedovoljno uglednom za mladića iz bogate i poštovane porodice. Milutin Šumanović je smatrao da je slikanje lep hobi, ali nikako zanimanje od kojeg se može pristojno živeti i očuvati porodični ugled.
U tom sukobu svetova, mladi Sava je pokazao neverovatnu unutrašnju snagu i čvrstinu karaktera, koja je često bila u suprotnosti sa njegovom spoljašnjom, nežnom i povučenom prirodom. On je odlučno odbio očev predlog da upiše pravni fakultet. U ovoj ključnoj životnoj borbi, profesor Isidor Đaković odigrao je presudnu ulogu. On je lično pisao Savinim roditeljima, a veruje se da je i odlazio u Šid kako bi ubedio Milutina da bi bila istorijska greška sprečiti Savu da se upiše na umetničku akademiju.
Zemunski dani su tako postali ključni filter kroz koji je Šumanović morao proći pre nego što su ga primile prestižne umetničke škole u regionu, a pre svega Privremena viša škola za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, gde će se upisati odmah nakon mature 1914. godine. Pobeda koju je odneo nad očevim planovima u Zemunu trasirala je njegov put ka večnosti.
Hronologija zemunskog perioda Save Šumanovića (1906–1914)
1906. Upis u I razred Velike realke Dolazak iz Šida u Zemun, prilagođavanje na novu sredinu i život đaka-stanara.
1908. Otkrivanje talenta Profesor Isidor Đaković uočava nesvakidašnji dar za crtanje i geometrizaciju prostora.
1910. Prvi samostalni pokušaji Početak rada sa vodenim bojama (akvarel) i intenzivno skiciranje zemunskih ulica i parkova.
1912. Otvoreni sukob sa ocem Sava jasno izražava želju da postane slikar, dok otac insistira na studijama prava. Intervencija profesora Đakovića.
1914. Matura i odlazak Uspešno završava Veliku realku u Zemunu i, uprkos protivljenju oca, upisuje umetničku školu u Zagrebu.
Zemunski pejzaž kao trajna inspiracija i svetlost na platnima
Iako je Sava Šumanović najpoznatiji po svojim kasnijim fazama – pariskoj, gde pod uticajem Andre Lota razvija specifičan stil konstrukcije slike, i šidskoj, gde nastaju njegova najsvetlija i najoptmističnija platna – uticaj Zemuna nikada nije u potpunosti nestao iz njegovog rada.
Analitičari umetnosti često ističu da se u njegovom radu prepoznaje stroga struktura i geometrizacija oblika koju je savladao upravo kroz časove nacrtne geometrije u Zemunskoj gimnaziji. Šumanovićeva sposobnost da spoji kubističku formu sa toplim lirizmom vuče korene iz tog ranog perioda balansiranja između egzaktnih školskih pravila i slobode umetničkog izražavanja.
Takođe, specifična atmosfera Zemuna – magle nad Dunavom, melanholični zimski pejzaži i igra svetlosti kroz krošnje drveća u Gradskom parku – mogu se prepoznati kao preteče njegovih čuvenih pejzaža iz kasnijih faza. Zemun mu je usadio ljubav prema slikanju prirode pod otvorenim nebom (en plein air), što će ostati njegova dominantna preokupacija do kraja života.
Odlazak iz Zemuna i ulazak u istoriju umetnosti
U proleće 1914. godine, dok su se nad Evropom nadvijali crni oblaci Prvog svetskog rata koji će ubrzo trajno promeniti mapu kontinenta, Sava Šumanović je uspešno maturirao u Velikoj realki u Zemunu. Grad na Dunavu ostavio je iza sebe, ali je sa sobom poneo dragoceno breme znanja, prepoznat talenat i čvrstu odluku da postane slikar, bez obzira na cenu koju za to mora da plati.
Njegov odlazak u Zagreb, a kasnije u Pariz, obeležiće munjevit uspon na umetničkom nebu. Ipak, temelji tog uspona postavljeni su u učionicama zemunske škole, u razgovorima sa profesorom Đakovićem i u dugim šetnjama pored reke koje su hranile maštu mladog umetnika.
Danas, kada šetamo Zemunskim parkom i prođemo pored zgrade današnje Zemunske gimnazije, možemo osetiti duh tog vremena i zamisliti mladog Savu kako sa skicenblokom pod miškom žuri na čas crtanja. Zemun sa ponosom čuva sećanje na gimnazijske dane ovog velikana, svestan da je u njegovim ulicama i školskim klupama rođen jedan od najvećih slikarskih genija koje je ova zemlja ikada imala.
