Britansko-američki filmski i televizijski reditelj, majstor vizuelnih efekata, producent i scenarista, pisac stručnih knjiga koje koriste studenti širom sveta-oskarovac Zoran Perišić.
Svoja iskustva u radu na velikim filmskim projektima, saradnji sa mnogim, sada istorijskim, rediteljskim imenima svetskog filma, o svojim izumima u domenu vizuelnih filmskih efekata koji su unapredili svetsku kinematografiju, govorio je i studentima na master klasi koju je održao, upravo zahvaljujući ovom, u programskom smislu elitnom festivalu animacije, iza kojeg stoje veliki napori i mnogo znanja profesora Nikole Majdaka (osnivač i umetnički direktor Balkanime), našeg vrsnog tvorca animiranih filmova.
Perišić, čovek zahvaljujući čijem je filmskom izumu, Supermen poleteo i saznanje više o istoriji razvoja vizuelnih efekata bez kojih je bilo koji savremeni film nezamisliv. „Vizuelni filmski efekti se više naprave u glavi nego što se fizički urade. Ako pažljivo ne isplanirate u glavi i ne proračunate sve, ne vredi vam da počnete snimanje. Tehnički razvoj zamišljenog i proračunatog, tek je na drugom mestu“, reći će Perišić, inače rođen 16. marta 1940. godine u Zemunu.
Ovaj, odavno već u svetu priznati i potvrđeni stvaralac i inovator, filmsku karijeru počeo je kao asistent snimatelja u ekipi filma „Dugi brodovi“ Džeka Kardifa, koji je sniman u ateljeima „Avala filma“ i eksterijerima širom ondašnje Jugoslavije, a postprodukcijski završavan u Londonu u kojem se obreo i zadržao Perišić. U britanskoj prestonici je nastavio da radi u raznim studijima, bio je i asistent u Britanskom filmskom institutu, radio i kao snimatelj na trik kamerama. U radu na specijalnim efektima već je stekao reputaciju kada ga je angažovao Stenli Kjubrik i uvrstio u ekipu filma „Odiseja 2001“. U realizaciji efekata ovog kultnog dela Perišić je proveo gotovo tri godine i na kraju bio jedan od retkih Kjubrikovih saradnika koji je uspeo da zadrži posao. Kakav je Stenli Kjubrik bio za saradnju, pitali smo našeg sagovornika.
– Kjubrik je bio vrlo dobar čovek, miran ali vrlo strog. Nikada ga nisam video ljutog ili čuo da je viknuo na nekoga, ali veliki broj ljudi je bio otpušten. Imao je reputaciju da je težak čovek, da je teško raditi sa njim, a ja bih rekao sve suprotno. On je samo zahtevao da njegov film bude i na prvom i na drugom i na trećem mestu, da to bude jedina stvar u životu saradnika koji na tom filmu rade dok rade. Ako jedeš i dišeš film, onda si njegov čovek. Mnogi su rekli: „Dobro je raditi sa njim ako možeš da izdržiš“. Kjubrik je bio zahtevan i prema sebi i prema drugima, ali tačno je znao šta želi, imao mnogo znanja i težio je savršenstvu u fotografiji. Meni je bilo zadovoljstvo raditi i istraživati skoro tri godine u njegovom timu, trošiti traku, biti neopterećen rokovima, dobiti od Kjubrika podršku da eksperimentišem koliko god hoću. Takva prilika se ne ukazuje tako često, kaže Perišić.
Posle iskustva sa Kjubrikom i uspeha njegove „Odiseje 2001“, za Zorana Perišića otvorila su se još mnoga vrata, a najveći uspeh je postigao realizacijom i konstrukcijom specijalnog sistema za izvođenje trikova poznatom (i zaštićenom) pod imenom Zoptik. Najpojednostavljenije moguće, reč je o jednoj vrsti prednje projekcije, dualnog zuma. Ovaj patentirani vizuelni efekat prvi put je primenjen u filmu „Supermen“ Ričarda Donera i to u scenama leta glavnog junaka (kasnije i u druga dva nastavka sage o Supermenu koje je režirao Ričard Lester). Za to tehničko dostignuće i njegovo usavršavanje, Zoran Perišić je dobio i Oskara, nagradu Američke akademije za film. Njegov patentirani izum Zoptik korišćen je i u mnogim drugim SF filmovima britanske i holivudske proizvodnje, u kojima se Perišić sve češće potpisuje kao reditelj vizuelnih efekata („Bagdadski lopov“, „Povratak u Oz“, „Zemlja minotaura“, „Đavolovi ljudi“, „Leteći ćilim“…), a 1986. godine debitovao je i kao reditelj samostalnog naučno-fantastičnog igranog filma „Leteći banditi“.
Posao, stalne inovacije i pozivi na saradnju, sve češće od njega zahtevaju duže boravke u Los Anđelesu i Holivudu. Nametnulo se pitanje, sa kim se u tom velikom holivudskom svetu najčešće druži?
– Znate kako, poznajem mnogo ljudi, ali je teško biti dobar prijatelj. To su najviše poslovna prijateljstva i međusobno uvažavanje. Da budem iskren, nisam uopšte tip čoveka koji voli žurke i prijeme, koji voli preveliku gužvu i praznu priču. Meni je to dosadno. Ja bih radije rasturio i sastavio celu kameru nego bio na kakvoj losanđeleskoj žurci. To mi je veća razonoda i veće zadovoljstvo, kaže Perišić.
